ENUzbuđeni glas Gordane Suše me je šokirao. Nikad, ni pre ni posle, nisam osetio takav strah, ali i bespomoćnost. Kroz glavu mi je prostrujalo da je, neki mesec pre, u srpskom parlamentu, Vojislav Šešelj optužio Slavka Ćuruviju, Verana Matića i mene da smo izdajnici, peta kolona NATO. Tih dana, što ću saznati nekoliko meseci kasnije, više puta su u zgradu u kojoj stanujem dolazili agenti državne bezbednosti i raspitivali se kod predsednika kućnog saveta i nekih stanara da li je tačna dojava da u svom stanu krijem „opasne šiptarske teroriste“. Da li sam ja sledeći na spisku?
Odmah nakon telefonskog razgovora sa Gordanom, supruga i ja spakovali smo nekoliko najnužnijih stvari, uzeli novac i dokumente i izleteli iz stana. Ušli smo u auto i velikom brzinom krenuli. Ali, kuda?
Nismo hteli da rodbinu i prijatelje izlažemo opasnosti. Uz to, uvek ću biti laka meta kad krenem na posao ili sa posla, bez obzira koliko – kako mi je savetovano – menjao autobuske linije, maršrutu, vreme, stanice.
Okrenuli smo se i vratili kući.
Umesto bekstva u ilegalu, nastavili smo da radimo normalno, koliko je to bilo moguće u uslovima ratnog stanja i uz svakodnevnu cenzuru.
Objavili smo brojne reakcije na ubistvo Ćuruvije, više nego sve druge beogradske novine zajedno. Žestoka osuda i domaće i svetske javnosti ovog zločina verovatno je spasla mnoge druge sa liste za odstrel. Tek nakon pada Miloševića saznao sam da je vojna policija već bila krenula da me uhapsi zbog objavljivanja tih reakcija, ali je u međuvremenu dobila novo naređenje i vratila se neobavljenog posla.
Zašto smo, dođavola, uopšte izlazili u to prokleto vreme?
Kad je počelo bombardovanje, 24. marta 1999. uveče, povukli smo iz štamparije sutrašnji broj. Ujutro smo održali sastanak kome su prisustvovali članovi kolegijuma, upravnog odbora, gotovo svi osnivači i mnogi novinari. Otvoreno nam je prećeno da ćemo – ukoliko prestanemo da izlazimo – biti regrutovani i poslati na Kosovo, da radimo u „Jedinstvu“, dnevniku na srpskom jeziku, a nakon rata, kad, je l’ da, pobedimo agresore, nećemo dobiti licencu za izdavanje lista. Nevladine organizacije i nezavisni sindikati tražili su da nastavimo sa radom, jer su jedino u Danasu mogli da računaju da će biti objavljena njihova saopštenja i akcije otpora bezumlju. Uz sve to, rad u Danasu bio je jedini izvor prihoda za stotinak porodica, ma koliko da su plate i honorari bili bedni i neredovni. Nakon dramatične višečasovne rasprave odlučili smo da nastavimo. Krajnje restriktivno, na osam strana, sa samo jednim izdanjem i naznakom „vanredno izdanje“, čitaj: cenzurisano!
Svaki dan, negde oko 16 časova, nosio sam tekstove na cenzuru.
Cenzori su bili Aleksandar Vučić, ministar za informisanje i njegova zamenica iz JUL Radmila Višić. Tekstovi su čitani u Ministarstvu, a kad je zgrada Vlade Srbije pogođena, onda na više drugih mesta u gradu, najčešće na Mašinskom fakultetu. Jednom, kad su Vučić i Višićka bili zauzeti, išao sam u Sportski centar Vračar, gde je činovnik Ministarstva Miodrag Popović igrao tenis. Morao sam da sačekam kraj seta da bi cenzura bila obavljena.
Nije smelo da se kasni. Štampali smo se u Novom Sadu, pa je vozač Brada – o čijem požrtvovanju su pisali i mediji u inostranstvu – kombijem nosio materijale za štampanje, a onda i donosio odštampane novine. Kad je srušen novosadski most, materijali i novine prevoženi su skelom preko Dunava. Ako se zakasni – nema novina. Brada nijednom nije dopustio da se to dogodi. A mi smo se trudili da za svaki „problematični“ tekst, koji bi mogao da zasmeta cenzuri, imamo već pripremljenu alternativu. Znali smo da ni u kakvom pozitivnom kontekstu nisu smela da budu pomenuta tri imena: Zorana Đinđića, Milana Panića i Mila Đukanovića. Mogli su oni do mile volje da kritikuju NATO i SAD, da optužuju albanske separatiste, da hvale hrabrost vojske, patriotizam građana, pa čak i mudrost voždove politike, nije vredelo – cenzura nije dopuštala da to ugleda svetlost dana. Jednom prilikom umalo da, bez obzira na cenu, zaustavim novine.
Naime, funkcioner JUL i direktor hotela Metropol Slobodan Čerović optužio je Zorana Đinđića da je izdao zemlju i pobegao u Nemačku odakle pruža podršku agrsorima. Bila je to vest dana za sve medije. Sutradan, u beogradskom Medija centru, na konferenciji za novinare, demantovao ga je lično prisutni Đinđić. Radmila Višić nije htela ni da čuje da izveštaj sa te konferencije za novinare uđe u štampu. Onda sam ja pukao i rekao da nema svrhe da novine dalje izlaze. Nakon duže žučne svađe i jednog njenog telefonskog razgovora, napravili smo kompromis: na poslednjoj strani Danasa objavljen je naslov „Zoran Đinđić je u Beogradu“, a u tekstu nije bilo direktnog Đinđićevog odgovora Čeroviću. Drugi nisu ništa objavili. Prvi smo, uprkos cenzuri, objavili kompletan spisak režimskih ljudi kojima je bio zabranjen ulazak u SAD i Evropsku uniju, kao i da je Haški tribunal za ratne zločine podigao optužnicu protiv Slobodana Miloševića.
Toliko o muci koju nosim, evo, već osam godina.
Ovaj tekst nije opravdanje, već pokušaj objašnjenja onim mojim prijateljima i čitaocima Danasa koji nam nikad nisu oprostili što smo pristali na cenzuru i „vanredno izdanje“ onih osamdesetak dana. Bilo je to gotovo nepodnošljivo, bolno, svakodnevno ponižavanje. Nikad nećemo saznati šta bi se dogodilo da smo doneli drugačiju odluku. Da li bi sa pretnjama išli do kraja? Ili, čak, da li bi se danas tragalo za još nekim zločincima, sem onih koji su naredili i realizovali ubistvo Ćuruvije?
Ne znam šta je posle bilo sa Radmilom Višić. O Aleksandru Vučiću se sve zna. A Teniser je danas predsednik Turističke organizacije Srbije. n
P.S. Ovaj tekst posvećujem Slobodanu Nikoliću – Bradi, istinskom heroju tih strašnih dana, koji je, prevozeći Danas na relaciji Novi Sad – Beograd, nastradao u saobraćajnoj nesreći i ostao invalid. Dok bude Danasa – to ne sme da se zaboravi.
Grujica Spasović
