ENU upravo okončanoj raspravi, koja se povodom Predloga zakona o policiji vodila u javnosti i Skupštini Srbije, nisam uspeo da odgovorne ubedim u potrebu da se iz tog predloga eliminišu rešenja koja su kontradiktorna sa onim iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Imaćemo, dakle, u dva zakona rešenja koja su za svakog, osim za onog koji ne želi da vidi, u očiglednoj suprotnosti.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predviđa da građani, kad od organa vlasti traže informaciju, ne moraju dokazivati da za to imaju interes, a Zakon o policiji traži da dokazuju postojanje „opravdanog interesa”.
Sukob zakona će, bez sumnje, praviti probleme u praksi, bar neko vreme. Za utehu je to da nema dileme u pogledu konačnog ishoda. Praksa onih koji su pre nas prošli istim putem pokazuje da su u sličnim situacijama primat davali zakonu o dostupnosti informacija. Uostalom, krajem 2004. Ambeji Ligabo, Mikloš Harasti i Edvardo Bertoni stavili su potpise na jedan, za temu kojom se bavimo, veoma interesantan dokument. Nisu to učinili kao privatna lica, nego kao visoki izvestioci za slobodu mišljenja, izražavanja i medija Ujedinjenih nacija, OEBS-a i Organizacija američkih država. Dokument se zove Deklaracija o dostupnosti informacija, a pored ostalog, izričito predviđa da „zakon o dostupnosti informacija treba da, u slučaju nedoslednosti, prevlada u odnosu na druge zakone”. Siguran sam, pre ili kasnije, biće tako i kod nas.
Dok tako ne bude moraćemo trpeti štetne posledice za nas, nažalost, karakteristične nespremnosti da se prihvati nešto što je najšire prihvaćeno. To je fenomen koji, s pravom, izaziva zebnju. Utoliko pre, jer je lako moguće da se pokaže da je ta nespremnost izraz odnosa vlasti prema zakonu u celosti, dakle, prema čitavom nizu obaveza koje on, za državne organe, predviđa.
Ubrzo ćemo biti u prilici da to proverimo. Naime, u jednom relativno kratkom vremenskom periodu, veliki broj državnih organa treba da izvrši jednu posebnu, zakonom predviđenu obavezu. Radi se o obavezi da „najmanje jednom godišnje izrade Informator sa osnovnim podacima o svom radu”. Od usvajanja zakona prošlo je više od godinu dana, a bliži se kraj 2005. Vreme je da se na ovu obavezu odgovori.
Kako? To sasvim jasno piše u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Zakon taksativno pobraja elemente koje informator treba da sadrži. Od opisa ovlašćenja i organizacione strukture organa vlasti, podataka o budžetu i sredstvima rada, podataka o vrsti usluga koju pruža i o proceduri, pregleda odluka donetih povodom podnetih zahteva i žalbi, preko podataka o informacijama kojima raspolaže, i načinu i mestu čuvanja nosača informacija, do pravila i odluka koje se tiču javnosti rada organa i ograničenja javnosti.
Zakon kaže da informator naročito sadrži ove elemente i, naravno, ostavlja mogućnost da sadrži i druge, po oceni onih koji informator izrađuju. Prilično podrobno i prilično jasno, bez prostora za dileme.
Istina, u zakonu stoji i to da „poverenik donosi Uputstvo za izradu informatora”. Objektivno, to uputstvo nije ni bilo neophodno. Na osnovu odredbi zakona i sa jasnom predstavom o značaju javnosti u savremenom društvu iole inventivni ljudi i bez uputstva, bez problema, mogu da urade kvalitetan informator.
Međutim, budući da su nepostojanje poverenikovog uputstva mnogi u praksi ipak koristili kao „lep” izgovor za to što nemaju informator, čim su se za to stekli elementarni uslovi, doneo sam to uputstvo. ( To mi je donelo koliko laskavo, toliko i nezasluženo priznanje u vidu izbora za pozitivan primer od glavnih urednika štampanih medija u okviru antikorupcijske akcije „Bistro–mutno”.)
Nema velikih razlika između sadržine zakonskih odredbi i uputstva. Uputstvo je, za razliku od zakona, izričito predvidelo način izrade informatora odredbom da se informator „obavezno izrađuje u elektronskom obliku koji omogućava jednostavno pretraživanje po dokumentu, kopiranje delova teksta i preuzimanje celog dokumenta ili njegovih delova”.
Način na koji će organi vlasti odgovoriti na ovu obavezu može biti veoma važan za ocenu ukupnog odnosa vlasti prema primeni zakona. Kvalitativnu, ne kvantitativnu.
Suočeni sa velikom korupcijom i dramatičnim padom poverenja u institucije ne smemo da zapostavljamo to da je kontrola vlasti od strane javnosti dobar mehanizam za suprotstavljanje korupciji i vraćanje poverenja u vlast.
Treba promeniti stanje u kome, hronično, javnost pati od deficita informacija, a vlast od deficita legitimiteta. Zato obaveze organa vlasti u pogledu slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja, uključujući i izradu informatora, ne treba da budu shvatane kao fakultativne i formalne.
Elektronska prezentacija čini informacije dostupnim praktično neograničenom broju korisnika. Suvišno je govoriti o tome koliko je ogromna razlika između situacije u kojoj neko ima pravo, odnosno mogućnost da traži i eventualno dobije informaciju, i situacije u kojoj je informacija, i bez zahteva, već učinjena dostupnom. Očigledni su antikorupcijski i drugi potencijali ovakve situacije. U demokratskom svetu putem interneta, mnoge informacije od javnog značaja odavno su učinjene dostupnim najširem krugu korisnika. Kažu da je cela plejada dobitnika čuvene Pulicerove nagrade svoje tekstove zasnivala upravo na korišćenju državnih baza informacija.
Oni koji vrše vlast morali bi da je vrše u ime i za račun građana. Informacije o radu organa vlasti su javno dobro. Oni koji raspolažu tim informacijama ne bi smeli da zaborave da su one plaćene novcem poreskih obveznika. A oni koji su dobro i unapred platili valjda imaju pravo da znaju, za šta.
Rodoljub Šabić- republički poverenik za slobodan pristup informacijama
