ENUzgred, njima bih odgovorio da i ja znam da se naša teritorija nalazi na mapi Evrope, ali, nažalost, kao crna rupa. Da nije tako, ne bismo svakog radnog dana imali po tri mitinga u Birčaninovoj – ispred nemačkog konzulata i švajcarske i italijanske ambasade. Da smo i formalno u Evropi, tih mitinga ne bi bilo.
Ali da pređem na stvar. Mene interesuje suština, a to je naš život. Život nas građana. Lepo je to što je dinar ojačao u odnosu na evro. Takođe je lepo što su nam prodavnice pune svega i svačega, što i deca imaju kompjutere da se igraju, a i deca i odrasli – mobilne telefone; što su nam pozorišne predstave prepune gledalaca, takođe i mnogi koncerti (a o kafićima da i ne govorim!). Ali pitam se, tj. pitam naše vlasti: kako je moguće da se svi deklarativno zalažu za Evropu, a da se istovremeno ukida Koncert Studija B, kao i da se Stereorama više ne čuje u Beogradu? Reći će: to je Zakon o frekvencijama. Pa u tome i jeste stvar! Takav zakon je antievropski! Naravno da znam da je taj zakon izglasala Skupština, ali isto tako znam i da je neko prethodno morao da napravi predlog zakona. Po meni – taj je kriv. Da je predlog bio drugačiji (evropskiji), Skupština bi i njega izglasala, kao što je izglasala i Predlog ustava (najvišeg akta!) a da ga nije ni pročitala, jer nije ni bila u prilici da ga pročita.
U Evropi postoje kanali (frekvencije) na kojima se svakodnevno tokom 24 sata, emituje umetnička muzika, jer država brine o kulturi. A kod nas, umesto da se uspostavi nešto bar približno slično, ispada da je bilo mnogo i onih nekoliko sati na Studiju B, mnogo je i samo dva dana Stereorame u nedelji, i to samo do 20 sati!
Stereorama i Koncert Studija B bili su – osim Trećeg programa – praktično jedini programi (oaze) gde je umetnička, a samim tim i naša muzika imala priliku da se čuje u kontinuitetu, kao i da se o njoj nešto kaže na primeren način. Bez takvih programa, pored toga što je određeni sloj građanstva uskraćen u zadovoljenju svojih kulturnih potreba, i smisao postojanja nas, kompozitora suštinski je doveden u pitanje. Kako ćemo mi obavljati svoju osnovnu kulturnu funkciju – da se naša muzika čuje? (A valjda ima šta da se čuje?) Da ono što je najbolje stigne do slušalaca koji imaju potrebu za kvalitetom. A to je Stereorama do sada vrlo kompetentno činila.
E, pa gospodo, ja ne očekujem od Pinka i Palme da emituju umetničku muziku, ali nacionalni radio i televizija, tzv. javni servis, koji ubira obaveznu pretplatu od građana, morao bi da ima neki drugačiji stav (da ne kažem: politiku), odnosno drugačije (evropskije) profilisan program.
Nemam ništa protiv Sabora u Guči i znam (iako nikada nisam bio tamo) da je on zanimljiv ne samo za naš svet, nego da tamo dolaze i Slovenci, Hrvati, Zapadna Evropa… Ali bilo bi pošteno i demokratski da i jedna druga (školovana? prosvećena?) Srbija, bar na nacionalnom talasu, ima svoje mesto, tj. svoj program.
Sa ogorčenjem postavljam pitanje: da li je moguće da je Stereorama opstala i za vreme Milovana Bojića, Ivana Markovića, Gorana Matića, Aleksandra Vučića i njihovih zloglasnih zakona o informisanju, o radiodifuziji, o frekvencijama, a da danas na „Radio Beogradu mora da se ukine četvrta frekvencija“, pa sledstveno tome i da se Stereorama više ne čuje u Beogradu!?
Rajko Maksimović
Autor je kompozitor
