ENDanas je svakome jasno da su Vojska Jugoslavije i njen vrhovni komandant, Milošević, ostavili radnike Televizije da poginu u noći između 22. i 23. aprila 1999. radi pobede u propagandnom ratu protiv čitavog sveta, koji se kroz oružane snage Nato podigao protiv te vojske i njenog gospodara. Ta činjenica bila je poznata generalu Novaku i pre sedam godina.
„Komandant“ Marko
Povod za to pismo, general je, dakle, našao u sedmogodišnjici od „zločinačkog bombardovanja zgrade RTS-a“ u kojem je poginulo 16 nedužnih radnika i novinara“. Kao majka jednog od poginulih, Nebojše Stojanovića, smatram svojom dužnošću da čitaocima vašeg cenjenog lista i samom generalu skrenem pažnju da su aprila 1999, u Aberdarevoj ulici u Beogradu, te noći poginuli isključivo obični radnici, tehničko osoblje, šminkeri, čuvari, a nijedan jedini novinar (uprkos onome što godinama ponavljaju državni propagandisti zajedno s generalom Novakom). Radnici Televizije su promišljeno i hladnokrvno žrtvovani upravo po nalogu državnog vrha.
Ta zločinačka vlast, čitava tri dana ranije raspolagala je pouzdanim informacijama o planiranom napadu na Televiziju Beograd: jedan od njenih podoficira, zastavnik Krstevski, u Podgorici je presreo i dešifrovao komunikacije Natoa o predstojećem bombardovanju i poslao odgovarajući izveštaj centralnoj komandi u Beograd; tu se njegovom izveštaju gubi svaki trag. Šef Uprave za moral i informisanje general-major Aleksandar Bakočević dan pre akcije Natoa razmatra u Požarevcu sa Markom Miloševićem kolika će biti propagandna korist od napada alijanse na Televiziju (predsednikovog u crno uniformisanog sina oslovljava sa „komandante“).
Obojica zaključuju da će šteta biti zanemarljiva u odnosu na „ogromnu propagandnu dobit“. Vlada SRJ na početku vazdušnih napada naredila je evakuaciju Televizije Srbije. Rukovodioci Televizije, međutim, tu naredbu su ignorisali jer im je Milošević naložio da žrtvuju svoje kolege, što više njih. Vojska Jugoslavije bila je saučesnik u tom masovnom ubistvu. Na osnovu čega to tvrdimo? Na osnovu toga što je Ministarstvo odbrane (pukovnik Petar Pajčin) bilo dužno da obezbedi poštovanje vladine naredbe o evakuaciji Televizije, ali nije maklo ni prstom. Sa svim tim, i mnogim drugim dokazima o zločinima, javnost će imati prilike da se upozna u knjizi Zorana Janića „Tšina u Aberdarevoj“, koja uskoro izlazi iz štampe.
Činjenica da general Novak i danas, posle toliko godina, smatra da ne treba izmeniti ni crticu u tom tekstu, jasno govori o njegovom stavu, o stanju njegovog duha; on i dalje stoji iza svake svoje napisane reči (i dela) i svega onog što je Vojska kojoj je pripadao počinila.
Interesi rđavih ljudi
On poručuje generalu Klarku: „Ne znate da ste na najgrublji i najpodliji način zloupotrebljavani za interes nesposobnih, a rđavih ljudi, politike čije vreme brzo prolazi“. Ali zar niste Vi, generale Novak, služili interesima „nesposobnih i rđavih ljudi“ (čije vreme još nije prošlo), i za račun pogubne, zločinačke politike oličene u Miloševiću i vojnom vrhu zemlje. Pri tom nisam sigurna da ste bili „zloupotrebljeni“, pre bih rekla da ste svesno pristali na zlo, sudeći po ovom pismu kojeg se ne odričete ni posle toliko godina i uprkos tolikoj masi dokaza (i mrtvih). Jer taj vaš tekst (i njegov naslov, „Sila u službi zločina“) govori mnogo više o vama, generale Novače, i politici kojoj ste služili, nego o generalu Klarku. Vi ste, generale Novak, bili deo te „sile u službi zločina“ i vi ste taj koji treba da se stidi. Gde ste bili svih ovih sedam godina, generale? Zašto ste ćutali kada sam se ja lično obratila generalu Klarku, tražeći dokaze o zločinima? Ne kopajte po ranama za koje i sami snosite odgovornost.
Žanka Stojanović, učiteljica u penziji, Beograd
