ENKoliko je lane novca potrošeno na putovanja predsednika Republike, koji deo troškova je podmiren iz budžeta, a ko je eventualno platio ostatak? Pravo da od nadležnih dobijaju odgovore na ovakva i slična pitanja građanima odnedavno garantuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Međutim, isti zakon ne podrazumeva saopštavanje i podataka, recimo o, novom identitetu zaštićenog svedoka Petra Petrovića i njegovom prebivalištu ili sadržinu medecinskih kartona običnih građana. Kako znati na koje informacije građani po ovom zakonu mogu računati ili ne?
Poduža lista
Pomenuti tip zakona koji se u demokratskim zemljama shvata kao uspešan instrument kontrole vlasti, ali i sredstvo za suzbijanje korupcije, kod nas je novina. Upravop da bi se olakšala njegova primena, ekspertski tim Koalicije za slobodu pristupa informacijama, koji okuplja više nevladinih organizacija, sačinio je posebnu publikaciju, tačnije vodič kroz pomenuti zakon. Autori su se potrudili da na konkretnim primerima objasne osnovne pojmove i način na koji građani mogu da ostvare svoje novo pravo. Informacija od javnog značaja po definiciji jeste svaka ona za koju javnost ima opravdan interes da zna, a kojom raspolažu organi javne vlasti. Iako se u pomenutom priručniku navodi poduža lista takvih organa, valja pomenuti one najznačajnije kao što su parlament, predsednik Republike, vlada, ministarstva, sudovi, javna preduzeća, škole, fakulteti, kulturne institucije. Za dobijanje određene informacije nužna odrednica je i da postoji opravdani interes javnosti da zna. Takav interes,navodi se u Vodiču „postoji u poghledu svih informacija kojima raspolažu organi vlasti“. Mogućnost da traže informacije pruža se kako domaćim tako i stranim državljanima i niko ne mora da navodi razloge zašto ga neki podatak interesuje. Međutim, organ vlasti-ako uskrati pristup određenoj informaciji-dužan je da dokaže da to čini radi zaštite jačeg interesa, kao što su bezbednost zemlje ili zaštite privatnosti drugih lica. Opravdan interes javnosti da zna bez dvoumljenja postoji uvek kada je reč o informacijama koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu života i zdravlja ljudi i životne sredine. Od organa vlasti, po ovom zakonu, ne mogu se tražiti informacije čija bi dostupnost mogla da ugrozi život, zdravlje, sigurnost ili neko drugo dobro pojedinca, ako bi takvi podaci otežali ili sprečili otkrivanje krivičnog dela, omeli sudski postupak, naudili odbrani ili ekonomskim prilikama zemlje.
Nikom ništa
Nedostupni su i podaci koji po zakonu imaju tretman državne, poslovne ili neke druge tajne. Potržilac informacije, poseća se u ovom upustvu, ima pravo da mu bude saopšteno da li organi vlasti imaju traženu informaciju, da dobije kopiju dokumenta u kome je traženi sadržaj (uz plaćanje naknade) ili da bude poslat poštom, faksom, elektronskim putem. Po zakonu, organi vlasti su dužni da najkasnije u roku od 15 dana od prijema zahteva obaveste zainteresovanog da li poseduje tražene podatke ili mu omoguće uvid u dokument ili izdaju kopiju tog dokumenta, a u opravdanim slučajevima taj rok ne sme biti duži od 40 dana. Ukoliko organ vlasti odbije zahtev, o tome donosi posebno pisano rešenje. U slučajevima „nesporazuma“ između potražioca i organa koji poseduje informaciju, posreduje poverenik za informacije od javnog značaja. To su situacije kada zahtev bude odbijen u celini ili delimično, ali i već klasični slučajevi takozvanog ćutanja uprave, tačnije kad administracija ne odgovara na zahtev. Onima koji nameravaju da traže informacije od Narodne skupštine, predsednika Republike, vlade, Vrhovnog suda ili Ustavnog suda i Republičkog javnog tužilaštva preostaje jedino da se pouzdaju u dobru volju nadležnih sa ovih adresa. Ako tražene podatke dobiju- dobro jeste, ako budu odbijeni-nikom ništa. Žalba povereniku u takvim slučajevima je uzaludna, jer je zakonodavac takvu mogućnost za ovih šest adresa izuzeo. Upornima ostaje da u takvom slučaju povedu i upravni spor pren nadležnim sudom.
Marija Petrić
