ENTelevizija B92 najavšga je ambiciozno kao iuvek novu jesenju šemu. I tu je novina domaći serijski program. Je li to pomodarstvo? .
– U svetu je domaći serijski program najpopularniji. Ono što je novo kod nas je da nismo hteli da pravimo jeftin serijski program. Unapredili smo Mileta, on je dobio i suprugu i čitavu okolinu. Naš serijski program karakteriše ulaganje i to će se videti već iz serije „Vratiće se rode“, koji nije jeftin produkt jedne tetevizije, već je proizvod koji ima kvalitet iza koga stoje i „Adrenalin produkcija“ i „Kobra film“. Hteli smo da se vratimo u vreme dobrih serija koja su postojale u staroj Jugoslaviji i da se dotaknemo te vrste tradicije, pa i da utičemo na trendove. Ne radi se o pomodarstvu i to će potvrditi i naša treća serija „Naša mala klinika“.
Aktuelan je i konkurs za nove ljude na B92?
– Ljudi koji rade na televiziji se prepoznaju kao lica, a ne kao novinari, ličnosti sa integritetom. Mi nemamo konkurs za lica, imamo konkurs za novinare. Nemamo konkurs za prezentere već za istraživače,
Da li time razuveravate ljude da je „B92 kao neka sekta“?
– Taj način opišvanja ne mora uvek da znači nešto negativno, znači i da unutar kuće postoji neka misija. Kompaktna ekšš koja je 18 godina stvarala ono što je danas B92, ne bi mogla da radi bez ljubavi, i bez unutrašnje povezanosti i poverenja među ljudima i vezanosti za neku misiju, ideju koja je bila zajednička. Danas je B92 privatno- javni servis. Naš informativni program je po nekim osnovnim postulatima postigao ono što se zove javni servis. Istraživanja pokazuju da postoji najveće poverenje u naše vesti kod publike. Najveći smo izvor objektivnih informacija za
novinare. I to je izuzetan kompliment. Ipak svake godine do 30 odsgo redakcije se menja, ljudi odlaze na magastarske studije, u inostranstvo i to jedan od razloga. Drugi razlog je što nameravamo da radimo i neke druge projekte i potrebna nam je obimnija redakcija. Razvijamo i informativni program. Uslovi rada u B92 su specifični: potrebno je jako puno vere,istrajnosti hrabrosti i želje da se radi u jednoj redakciji kojoj je, između ostalog i, opasno raditi.
Kako ocenjujete društvene posledice „Veškog brata“ i „VIP Velikog brata“, s obzirom na to da je jedan od učesnika postao trenutno najveća zvezda u Srbiji?
– To je znak da svako u zemlji danas može postata zvezda. I to je dobra vest. Ćurčić je svojevremeno bio zvezda svetskih tabloida, on je bio kvalitetan fudbaler, za razliku od Paris Hilton, za koju ne znamo ni šta je po profesiji, ali je selebriti. To je jedna zanimljiva priča, da neko ko je doživeo vrhunac, padne, pa se vrati.
Jedan deo javnosti je ipak tog „Velikog brata“ svrstavao u onu Pinkovu vrstu programa?
– Ne vidim gde je tu podudarnost. I zašto se za poređenje koristi Pink, a ne RTS, koji ima iste takve programe od iste producentske kuće. Ovo je ipak jedan svetski format, koji funkcioniše na isti način i drugde. Svet nije idealan, ne može ni B92 da bude idealan. Deo novca iz pretplate u Britaniji ide i u budžet Čenel fora koji već osmu sezonu emituje i „Velikog brata“, ali i ozbiljan istraživački i dokumentarni program. Pa i Bi-Bi-Si emituje veoma ozbiljne komercijalne programe za koje možete reći da ne odgovaraju osnovnom poimanju programa ove kuće. Ali to je stvar afiniteta, nekome je Jugoslav Ćosić nepristojan, zato što je „nadrndan“ i stalno nekoga maltretira. Naš cilj nije da se obraćamo samo jednoj grupaciji, uskoj populaciji. Tragedija B92 je što se prvo emitovao „u krugu dvojke“, a znamo ko živi u krugu dvoje. I tako osam godina, pa je tek 1998. postavljen prvi predajnik na zgradi Doma omladine, za koji su građani skupili novac i tada smo se čuli malo dalje od centra Beograda. Kako smo se širili i danas postali nacionalna televizija, mi moramo da pokrivamo interesovanjamnogo šire populacije.
To znači da ste promenili etiku o sebi?
Imali smo ozbiljne probleme sa rebrendiranjem i promenom uloge koju smo nekad imali. Bili smo mala lokalna elitistička stanica. Nekad smo živeli od donacija i bili do kraja svoji. Radili smo na svoju štetu jer smo jednom zatvorenošću, izborom tema i načinom na kojim smo radili sprečavali publiku da nam prilaze. Naš muzički koncept nije postojao. Britanski časopis Mjuzik tekst o B92 počinje ovako. – U svetu obično stanice emituje 80 posto mejnstrima i 20 odsto alternativne i muzike manjinskih pravaca, etno i slično. U Beogradu postoji stanica koja radi baš suprotno. To nije bilo normalno, ovo sada je normalno. Nama je veoma važna priča o društvenoj odgovornosti. Nijedan medij se time ne bavi. Imamo akcije poput dobrovoljnog davanja krvi, izgradnju Sigurne kuće. Ozbiljno radimo na rešavanju čitavog niza problema. Sa Divčevom fondacijom radićemo na akciji oživljavanja napuštenih seoskih gazdinstva, koje će se dati ljudima koji još žive u izbegličkim kampovima. Oni žive kao u Kusturičinim filmovima. Da bismo tako nešto radili, a da mi ne zamere akcionari kojima sam odgovoran, jasno je zašto moramo na programu imati komercijalne formate. Ali i više od 60 odsto profita SMS glasova ide za Sigurnu kuću.
O. Stojmirović
