Zablude o pametnim kamerama

Ne računajući aktiviste i organizacije kojima je to u opisu interesovanja, mejnstrim analitičari još uvek uglavnom ne znaju šta da kažu o naprednim tehnologijama u službi ograničavanja građanskih sloboda u velikim razmerama. Nekoliko tipičnih zabluda i neistina zaslužuju posebnu pažnju.

Da li u Londonu postoji masovni biometrijski nadzor?

Ukratko, ne.

London jeste na glasu kao svetska prestonica nadzornih kamera, već decenijama. Po nekim procenama, prošle godine je svaka osoba u Londonu u proseku bila snimljena 300 puta dnevno, nekom od oko 600.000 kamera u gradu. Nagađanja o tačnom broju variraju, jer kamere koje snimaju samo privatni prostor ne moraju da budu prijavljene u registar kod nezavisne nacionalne službe za zaštitu podataka. Podaci o državnim kamerama su javni, a krajem prošle godine bilo ih je ukupno 23.708.

Reč je o običnim kamerama za sistem koji ne podržava biometriju. Napredne tehnologije, posle nekoliko ograničenih testova, u fokusu su javnosti od početka 2020. kada je policija pokrenula sistem biometrijskog video-nadzora sa pametnim kamerama na policijskom vozilu u jednom londonskom kvartu. Sva nezavisna kontrolna tela, uključujući policijsko, osporila su sistem kao neefikasan, a nesrazmerno intruzivan, pa je on za sada suspendovan – bar do usvajanja nove uredbe o primeni video-nadzora. Nedavno je završena javna rasprava, koju je pokrenuo poverenik za nadzorne kamere.

Inače, u Ujedinjenom Kraljevstvu je obrada biometrijskih podataka regulisana zakonom o zaštiti sloboda (2012). Uprkos svemu, britansko društvo i pravna tradicija koja zakonima ograničava moć javnih vlasti suočeni su sa pritiskom bez presedana. Aktuelna politička administracija desnih populista, post-brexit kriza i pandemija, ne pogoduju povoljnom ishodu. Ali to je još uvek stvar budućnosti: u ovom trenutku, u Londonu nema masovnog biometrijskog nadzora.

Koliko je poznato, jedini gradovi na svetu u kojima je masovni biometrijski video-nadzor u punoj primeni, nalaze se u Kini.

Da li je otpor prema biometrijskom nadzoru izraz tehnofobije?

Naše javno polje je, možda nepopravljivo, zagađeno raznim teorijama zavere, uglavnom recikliranim, loše prevedenim budalaštinama iz društava sa dovoljno ljudskih resursa za destilaciju svakakvih zebnji i vizija. U doba post-istine ima smisla biti na oprezu, naročito s obzirom na fenomen u Srbiji gde najvažnija karika u lancu širenja ovakvih teorija često nisu zloglasne društvene mreže, već tzv. tradicionalni mediji koji budalaštinama daju pečat autentičnosti.

Kada je početkom leta 2019. u rad puštena prva 5G mreža u Srbiji,¹ bila je to uglavnom vest za prikriveno oglašavanje biznisa i političke administracije „balkanskog tigra“. Malobrojni kritički glasovi, koji su osporavali potrebu za bežičnom mrežom najnovije generacije u zemlji koja se ne može baš pohvaliti pokrivenošću ni u starijim verzijama, pokušali su da otvore pitanje digitalnog jaza (nejednakost uslovljena razlikama u pristupu tehnologiji, znanju i primeni) i potencijala ove napredne tehnologije da momentalno udesetostruči kapacitete države za nadzor građana. Pokušaj je propao, a kritika stavljena u ravan teorije zavere. Globalno rasulo izazvano pandemijom godinu dana kasnije, kada su unezvereni ljudi po svetu nasrtali na bazne stanice jer su im nekako bile krive za širenje zaraze, za sada je suspendovalo ovu temu.

Kritika tehnologije nije nužno ludistički otpor napretku, recimo, kada se kao problem javlja nesrazmerno ugrožavanje ljudskih prava, odsustvo kontrole u primeni i nedovoljna zaštita od zloupotrebe. U slučaju masovnog biometrijskog nadzora, samo tri dana pre završetka „javne rasprave“ o nesretnom nacrtu spornog zakona u Srbiji, Visoka komesarka Ujedinjenih nacija za ljudska prava zatražila je globalni moratorijum na prodaju i upotrebu naprednih tehnologija koje predstavljaju ozbiljan rizik po ljudska prava, sve dok se ne uspostave odgovarajuće zaštitne mere. Takođe je zatražila potpunu zabranu onih vrsta primene naprednih tehnologija koje nije moguće uskladiti sa međunarodnim propisima o ljudskim pravima.

U izveštaju pripremljenom za 48. redovno zasedanje Saveta UN za ljudska prava koje je upravo u toku, masovni biometrijski nadzor posebno je izdvojen zbog direktnog negativnog uticaja na slobodu govora, prava na okupljanje i udruživanje, kao i na slobodu kretanja. Iz istih razloga, institucije Evropske unije zadužene za zaštitu privatnosti i ličnih podataka, zatražile su pre nekoliko meseci opštu zabranu upotrebe naprednih tehnologija za prepoznavanje lica u javnim prostorima.

Problem daleko prevazilazi naše nacionalne ili regionalne političke prilike, što ne znači da smo imuni na njegov uticaj. Koplja se upravo lome, doslovno: u sredu 29. septembra predstavnici SAD i EU održaće sastanak na kom će se razgovarati i o izradi zajedničkih mera za procenu upotrebe biometrijske identifikacije, uključujući tehnologije za prepoznavanje lica.

Da li biometrijskog nadzora treba da se plaši samo neko ko nešto krije?

Privatnost nije sakrivanje, nego sloboda da sami odlučujemo šta ćemo, kome i pod kojim uslovima da saopštimo o sebi i svojoj intimi. Ta sloboda je posebno važna u slučaju tako nesrazmernog odnosa moći kao u relaciji građana i države. Bez nje su nemoguća temeljna prava na slobodu mišljenja i izražavanja, okupljanja, udruživanja, kretanja.

Šta je masovni biometrijski nadzor?

„Masovno“ pre svega podrazumeva neselektivnost, ali se ona često posebno naglašava kao važna odlika tehnologije u primeni na javno dostupnim površinama. Svako ko prođe kroz vidno polje pametne kamere biće snimljen; kamera snima neprekidno, a snimci se neprestano skladište, emituju u centrali i analiziraju uz pomoć softvera.²

Biometrija je matematička analiza bioloških podataka. Kamere za biometrijski sistem su „pametne“ jer su povezane sa programom koji analizira fizičke karakteristike ljudi – razmak između očiju, na primer, dužinu nosa, ugao vilične kosti, visinu čela, ali i držanje tela, način hoda. Zahvaljujući tim podacima, softver je u stanju da prepozna ljudsko lice ili telo čak i kada su snimljeni iz ugla drugačijeg od fotografije s kojom se poredi. Fotografije za nove lične karte i pasoše u Srbiji, na primer, snimane su biometrijskom tehnologijom i predstavljaju bazu s kojom bi sistem biometrijskog nadzora mogao da poredi snimke ljudi koje treba identifikovati.

Nadzor je složeniji koncept od praćenja ili prisluškivanja: službenik koji prati ili prisluškuje, ne mora nužno da razume informacije koje na taj način prikuplja. Napredne tehnologije su zato neodoljivo obećanje maksimalne uštede i efikasnosti za svaku javnu administraciju, dobronamernu ili ne, uz minimalne rizike od ljudskog tumačenja.

Jedini opravdan masovni, neselektivni nadzor jeste onaj nad tehno-entuzijazmom državnih službenika. Pa ni taj ne treba da koristi biometrijske podatke.