EN
Tako je ubijena Hanan Khadour. Glasnogovornik vojske je pokušao da izazove sumnju u pogledu identiteta ubice frazom „istraga je toku“. Prošlo je mesec dana, istraga se nije završila i nikada naravno neće. Više niko ne brine o sudbini 19-ogodišnje Palestinke, a savest države je ostala mirna. Da li postoji neki zločin naše vojske za koji će desnica i državne institucije ikada preuzeti odgovornost? Barem jedan?
Slučaj Abu Akleh je samo na prvi pogled drugačiji zato što je u pitanju novinarka svetski poznate agencije. Mnogo manjeg odjeka je imala vest da je u nedelju na južnim padinama Hebrona napadnut lokalni novinar Basel Al Adra, opet od strane izraelskih vojnika. Prekjuče su dvojica Izraelaca za napad na novinare tokom prošlogodišnje vojne operacije Shomer Homot dobili zatvorsku kaznu u trajanju od 22 meseca. Koja kazna će biti izrečena vojnicima ako se dokaže da su ubili Shireen Abu Akleh? Koja kazna će uslediti za onoga koji je odlučio da bombarduje zgradu Associated Pressa u Gazi prošle godine? Da li će za to neko odgovarati? I šta je sa 13 novinara koji su ubijeni u operaciji Tzuk Eitan 2014? Ili sa članovima medicinskih ekipa koji su poginuli na granici sa Gazom tokom demonstracija, uključujući i 21-ogodišnju medicinsku sestru Razan al-Najjar upadljivo odevenu u belu uniformu? Niko nije kažnjen. Sve optužbe nestaju pod plaštom automatskog imuniteta za sve postupke naših obožavanih vojnika.
Čak i da se pronađe snimak ubistva novinarke Al Jazeere, taj vojnik će u izraelskoj javnosti biti junak. Ako su nevini Palestinci već osuđeni na odstrel od strane naše vojske, bolje im je da budu poznati kao što je to bila Shireen Abu Akleh i da imaju američki pasoš. Tako će bar američko ministarstvo spoljnih poslova malo gunđati, naravno ne previše, na temu nerazumnog ubijanja svojih građana od strane vojske partnerske zemlje.
U trenutku pisanja ovog teksta ne zna se ko je ubio Abu Akleh. To je izraelsko propagandno postignuće koje seje sumnju za koju Izraelci žure da se uhvate i da je prihvate kao činjenicu i opravdanje, iako im svet uglavnom s pravom ne veruje. I u slučaju ubistva dečaka Muhameda al-Dura iz Gaze izraelska propaganda je pokušala da prikrije identitet ubice, ali niko na to nije naseo. Iskustvo nam govori da da su novinarku ubili isti oni koji su ubili učenicu u taksiju. Njima je dozvoljeno da pucaju na koga žele. Nisu bili kažnjeni za ubistvo Hanan, pa su ubili i Shireen.
Ali zločin počinje daleko pre pucnjave, sa osvajanjem gradova, izbegličkih kampova i sela, noćnim upadima u spavaće sobe na Zapadnoj obali, sa razlogom i bez razloga. Vojni izveštači će uvek reći da je to bilo „hapšenje traženih lica“, ali bez bližih odrednica. Protivljenje ovim upadima će se uvek smatrati „remećenjem javnog reda“, gde je vojsci dozvoljeno sve a Palestincima ništa, posebno ne da se bune.
Shireen Abu Aklah je poginula kao heroj na radnom mestu. Bila je hrabrija novinarka od svih izraelskih novinara zajedno. Ona je za razliku od njih zaista bila u Dženinu i na svakom drugom mestu okupacije. Izraelski novinari treba da joj pognute glave odaju počast. Mogli bi i da prestanu da šire vladinu i vojnu propagandu o tobože nepoznatom identitetu njenog ubice. Dok se ne dokaže drugačije i iznad svake sumnje, jedini logičan zaključak je da je Shireen Abu Akleh ubila naša vojska.
Haaretz, 12.05.2022.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
