ENNovine vrve od jezičkih grešaka na koje su ukazivali gramatičari još pre više od 100 godina, a jezik u novinama u potpunosti se izjednačava sa jezikom kafane, ćaskanja, porodičnih razgovora. Ovu ocenu izneo je nedavno na predavanju o jeziku štampe profesor katedre za srpski jezik i književnost beogradskog Filološkog fakulteta dr Aleksandar Milanović uz konstataciju da jezičke poučnike, kojih inače ima na desetine, najmanje čitaju novinari, urednici i lektori, tvorci jezika u medijima koji bi trebalo da bude mustra kako govoriti i pisati.
Iako su epicentar ove pojave tabloidi, u svakom broju novina, pa i „Politike”, moći ćemo da proberemo sasvim solidan broj primera za koje se može reći „E, ovako ne treba”, kaže Milanović za naš list.
– Mnogi istaknuti lingvisti pišu o jeziku u medijima, ali to gotovo da ostaje mrtvo slovo na papiru. Dug je kontinuitet oglušivanja novinara o sve te jezičke savete. Stoga dolazimo u neku vrstu pat-pozicije da mi kao jezikoslovci ne znamo kako da utičemo na novinare, jer jedino možemo savetom. Mi skidamo sa sebe neku vrstu griže savesti, ali ne vidim da to deluje. Čini mi se da pojavi u punoj meri doprinosi i činjenica da je lektora u svim dnevnim novinama očigledno sve manje ili da su sasvim skrajnuti, pa ako ne postoji nikakva vrsta jezičkog filtera, onda će u javnost otići sve i svašta – kaže dr Milanović.
U štampi, po njegovim rečima, i dalje čitamo nakaradne spojeve kao što je „taj neki”. Reč je o spoju prideva koji istovremeno opisuje i nešto određeno i nešto neodređeno…
– Svaki osnovac zna i da je nedopustivo koristiti spoj „za plus infinitiv”, kao u rečenici „Za očekivati je da će se Bosanci, Hrvati i Srbi tu preseliti”. Pogrešno je koristiti i „bez da” („bez da je igraču Zemuna pokazao žuti karton”). Javlja se i pogrešno slaganje reči po rodu, broju i padežu, i to čak i u naslovima. Tu su i pleonazmi („Da li se vraćati natrag?”), dvosmislenosti („prisluškivanje ministara”, „rešetanje Putina”) – rekao je dr Milanović.
Ali ovakvo ogrešenje o jezičku normu, kako objašnjava naš sagovornik, možda i nije najbolniji problem – negativnu medalju ipak odnosi sveopšta banalizacija jezika u medijima. Familijarizacija i kolokvijalizacija ulaze na mala vrata („nuklearka”, „saobraćajka”). Psovke, ulična adolescentna intonacija, kolokvijalizmi, dijalektizmi, „reklamizmi” („pola kile ’leba 35 dinara”, „puk’o fudbal u Boliviji”, „Svi redom o’ladili Peru”) česti su u trci za tiražom novina koje povlađuju ukusu mase.
Po rečima našeg sagovornika, izlaz iz ove situacije je poštovanje jezičke norme i izbegavanje svođenja jezika novina na jezik kafane.
– Pravo pitanje je kako napraviti mehanizam da se to sprovede u delo. Jedan od pokušaja jeste stvaranje Saveta za jezik Vukove zadužbine, čiji sam i ja član. Mi pokušavamo da javno žigošemo ono što ne valja, ali i da javno pohvalimo ono što valja. Možda će se neki novinar naći pogođenim što ga je neko javno stavio na stub srama pa će popraviti svoj odnos prema maternjem jeziku – kaže dr Milanović.
Tereza Bojković
