ENAli, kako sada stvari stoje, do 10. februara smo sigurno preživeli. Za sedam dana obavestićemo vas o nastavku akcije i najnovijim vestima
Dragi i poštovani čitaoci e-novina, pažljivo smo pročitali sve vaše mnogobrojne komentare koje ste uputili povodom našeg apela za pomoć i zajednički razmatrali mogućnosti koje ste pominjali.
Uočili smo jedan temeljni predlog koji će doprineti boljem razumevanju i sagledavanju veličine problema. Reč je o porukama koje sugerišu da, do neke mere, moramo sa posetiocima podeliti ideju o potrebnim sumama. U ime otvorenosti, istine i pogane navike da stvari nazivamo pravim imenima, u skladu sa transparentnošću za koju se svi zalažu (ali ne u svojoj kući), taksativno ćemo nabrojati stavke mesečnih troškova.
Usluge hostinga i internet konekcije na mesečnom nivou iznose oko 700 evra. Telefonski troškovi (including telemax), po prirodi posla, dostižu mesečni prosek od 600-700 evra. Zakup je svega tisuću evra. Agencije (novinske) nas satiru sa 1500 evra mesečno, a EPA će nas verovatno sahraniti pre ovih lokalnih đilkoša i lažova poput, evo najnovije blogerske B92 očajne domaćice, Jelice Greganović. A gde su struja, lihvarsko Javno komunalno, ADSL rezerva, antivirus licence, troškovi legalnih softvera, knjigovodstvene usluge i još niz drugih, naizgled (ali samo dok se ne saberu) sitnijih troškova? Kada se sve sračuna, proteklih meseci smo plaćali samo usluge koje omogućavaju odvijanje osnovnog procesa rada i zbog toga ušli u prilične dugove prema nekim partnerima (recimo, strpljivi gospodin Sekulić iz Foneta nas sigurno mrzi u ovom trenutku, a ni drage gospođe iz knjigovodstva nisu oduševljene našim finansijskim doprinosom).
Do sada smo na ime donacija, koje su stigle posle trećeg, najdramatičnijeg apela čitaocima, u januaru primili cca 4.500 evra (od oktobra ukupno 9.000 evra od 317 jedinstvenih donatora – što nas, btw, zabrinjava kada je u pitanju dilema oko pretplate) i, uglavnom, od toga podmirivali pomenute troškove. Drugim rečima, publika e-novina je zaista, bez preterivanja, bez uvlakačkog tona ala bloger Jakša B92 Šćekić, direktno doprinela našem opstanku do ovog trenutka. To je interakcija medija i čitalaca koja je ujedno i dokaz moći (u Srbiji nažalost potisnute) malog čoveka i naša inspiracija da ne pokleknemo pred ovim urbanim pajacima koji su zamenili one bidže od ranije.
Primetićete da u ovoj priči nije bilo reči o platama (minimalni iznos po zakonu) i honorarima. Iz vrlo jednostavnog razloga: plata i honorara nema već puna tri meseca (a evo i januar prešišao julijansku Novu godinu). Sreća je što je redakcija e-novina sastavljena od ljudi kakve nećete naći kod korporativnih, inače bi sve već davno propalo. To je ona vrsta prijateljstva, saradnje, uvažavanja, razumevanja, duhovitosti i vedrine (čak i u ovim zajebanim danima) zbog koje svi sa osmehom dolazimo na posao. Uzgred budi rečeno, nabrojano nam pomaže i da ne poludimo u kalu licemerja i malograđanštine, najuspešnijih proizvoda i Prve i Druge Srbije.
Nadu, utehu i spas (ne samo po pitanju finansijskog opstanka već i kada je reč o veri u ljude, u ljudine koje je okupio Petar Luković) nalazimo u saradnji i prijateljstvu sa Viktorom Ivančićem, Predragom Lucićem, Borom Dežulovićem, Emirom Imamovićem, Borjankom Milatović, Andrejom Nikolaidisom, Heni Erceg, Ljiljanom Kaspar-Jokić, Mirkom Kovačom, Bobom Đuderijom, Svjetlanom Rašić, Ljubom Živkovim, Branislavom Zukićem, Svetlanom Lukić i ostalim našim dragim saradnicima.
Podrazumeva se da obraćanje čitaocima nije jedino što činimo u nameri da sačuvamo e-novine. Pored stalnih direktnih kontakata sa potencijalnim klijentima (dostavili ste nam pregršt linkova), napisali smo i nekoliko projekata koji imaju veze sa realnim životom i stvarnim društvenim potrebama i aplicirali gde god je moglo. U petak je stigla potvrda da će nam tokom proleća, negde u aprilu, biti odobren grant od dvadesetak hiljada evra (dva meseca rada bez pritiska) a ima indicija da je još jedna strana fondacija voljna da nam pomogne. Čast retkim izuzecima koji i sami kubure sa novcem, domaće nevladine organizacije su zauzele solidarni stav – mi nismo odavde, a i da jesmo, odakle nam?
Ovih dana razrađujemo plan regionalnog povezivanja radi lokalnog preživljavanja. Namera nam je da pozovemo srodne sajtove, napravimo neku vrstu unije koja će zajednički nastupati pred klijentima i agencijama. Ideja je da jednom oglašivaču, u toku jedne kampanje, ponudimo banerski prostor na nekoliko sajtova istovremeno. Tako bismo, sabiranjem jedinstvenih poseta, brže ispunjavali ugovorene kvote u broju prikaza i omogućili klijentima da se oglase u celom regionu. Tako zarađen novac bi išao na jedan tekući račun a svi učesnici bi fakturisali svoj deo, na ime oglašavanja klijenta, i to po preciznim instrumentima merenja posećenosti. Za one najslabije posećene sajtove naše eventualne unije mogli bismo da napravimo neku sindikalnu podršku, pa ako je njihov broj klikova premali za značajniju zaradu, a mi im zaokružimo cifru na iznos koji može zasita pomoći takvom sajtu.
Borimo se, šta nam drugo preostaje. U trenucima očaja, teši nas pomisao da će i mogući nestanak e-novina biti ona ultimativna vest o kojoj sve vreme i pišemo, opisujući bedu i tugu voljene nam domovine. Ali, kako sada stvari stoje, do 10. februara smo sigurno preživeli. Za sedam dana obavestićemo vas o nastavku akcije i najnovijim vestima.
Nemamo šta da krijemo. Ako vas nešto posebno interesuje, pitajte. Stojimo vam na raspolaganju.
