ENOn je početkom jeseni 1989. godine, u jednom od brojnih mučnih trenutaka s kojima se suočavala redakcija Informativnog programa TVNS, podržan od novinarskog doajena Lasla Tota, okupio veću grupu kolega i izložio svoju ideju. Programska načela novog novinarskog udruženja odmah su prihvaćena.
Kako je Jugoslavija bila još uvek živa, odlučeno je da se o nameri osnivanja novog udruženja obaveste sve značajnije redakcije u zemlji. Da li slučajno ili namerno, Miodrag Isakov je u dnu ovog dopisa, ispod budućeg naziva – Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), dodao „i šire“. Moguće je da je računao da bi se pelcer nezavisnosti mogao primiti na celom jugoslovenskom novinarskom tlu. Očekivanja su bila preterana. Usledili su telegrami kurtoazne podrške, ali niko nije pokazivao želju da prigrli ideju o stvaranju udruženja nezavisnih jugoslovenskih novinara. Jugoslavija se jednostavno gasila, a da mi to još uvek nismo naslućivali.
Prirodom posla bio sam zadužen da naložim slanje teleksa brojnim jugoslovenskim redakcijama. Obavio sam to kao i svaki drugi dnevni posao, ne misleći da bih zbog toga mogao da imam bilo kakvih problema. Šest meseci docnije, kad je NDNV već bio i zvanično osnovan i kad su problemi u društvu bili još neugodniji, zajedno s tadašnjim glavnim urednikom Informativnog programa Petrom Petrovićem, bio sam pozvan na razgovor kod direktora TVNS. Čovek, na čiju smo naklonost uvek računali, pokušao je da nas ubedi da malo spustimo loptu i da budemo fleksibilniji prema zahtevima nove politike. Kako razgovor nije tekao onako kako ga je on zamislio, u jednom trenutku je iz svoje fioke izvadio svežanj papira i stavio ga pred mene. Bili su to oni isti teleksi koje smo odaslali pre pola godine. Shvatio sam da smo svi u fioci i da je samo pitanje dana kada će to biti iskorišćeno kao dokazni materijal.
Ideja o osnivanju nezavisnog društva novinara nije bila prihvaćena u celoj TVNS. Preovlađujuće mišljenje nenovinarskog dela redakcije je bilo da novinari nešto „kuvaju“ i da bi tekli med i mleko da nije njihovih gluposti. Za razliku od takvog stava, osnivanje Nezavisnog društva novinara široko je prihvaćeno u listovima Dnevnik i Mađar so, u Radio Novom Sadu i brojnim lokalnim medijima.
Inicijativni odbor za osnivanje NDNV, koji se sastao 24. decembra 1989. godine u listu Dnevnik, reprezentovao je ne samo medijsku već i demografsku sliku Vojvodine. U njemu su bili novinari Andraš Fazekaš, Miodrag Isakov, Zagorka Radović, Darinka Nikolić, Bela Garai, pokojni Radovan Čolević, Arpad Nemet, Vladimir Harak, Svetislav Jovanov, Dojna Buja i poznati novosadski advokat Slobodan Beljanski. U narednih desetak dana, ili najviše dve nedelje, prikupljeno je više od 400 potpisa podrške osnivanju NDNV.
Osnivanje novog novinarskog udruženja usledilo je 17. januara 1990. godine. Međutim, vlast je smatrala da bitka sa ovom jeretičkom idejom još nije izgubljena. Uskoro je tadašnji predsednik Socijalističkog saveza Vojvodine Radovan Pankov pozvao inicijatore na razgovor. Pokušavši da ih „osvesti“ i navede na pravi put, Pankov je tražio da se pronađu putevi saradnje sa „zvaničnim“ Društvom novinara Vojvodine (DNV) i da se na taj način izbegne „miniranje“ državne politike Srbije. Ostalo je nejasno o kakvom je miniranju reč, ali je rečnik, koji je ovaj politički aparatčik upotrebio nekoliko dana kasnije, bio sasvim jasan. Proglašeni smo za „grupicu koja deluje na politički neprihvatljiv način, razbijački u odnosu na stvarno raspoloženje naroda Vojvodine“.
Negde u to vreme u Jugoslaviji je boravila saradnica „Helsinki voča“ Ivana Nižić. Razgovor sa nas nekoliko iz NDNV bio je upriličen u poznatom novosadskom restoranu „Bolero“, neposredno pored TVNS. Tek što smo se upoznali i započeli razgovor, u restoran su stigla četvorice pripadnika pokrajinskog ogranka Državne bezbednosti, sa glavnim šefom na čelu. Zauzeli su sto neposredno pored našeg i napeto nas posmatrali. Miodrag Isakov se prvi snašao i ponudio ih pićem. Usledilo je mrzovoljno odbijanje. U zategnutoj atmosferi, koja je usledila, ostalo mi je u sećanju jedno od Nižićkinih pitanja. Pošto se, nekoliko dana pre toga, vratila sa Kosova, interesovalo ju je da li i ovde policija pribegava fizičkoj prinudi? Nasmejali smo se i odgovorili joj da ovde živi civilizovan svet i da toga nema. Kad sada razmišljam o tome, shvatam da Ivanino pitanje uopšte nije bilo naivno.
NDNV je preživeo tmurne devedesete i evo slavi 20. rođendan. Nije bilo lako, ne samo zbog toga što je nad imenom nezavisnog novinarskog udruženja stalno lebdela optužba o podrivačkoj delatnosti, već i zbog toga što je NDNV morao da se izbori i sa unutrašnjim slabostima (manjak kontrole, egocentrizam, samoreklamerstvo…). Ipak, sve to bledi pred činjenicom da je ideja novinarske nezavisnosti živa već pune dve decenije, što dovoljno govori o njenoj neophodnosti i ispravnosti.
Ako u Srbiji najbolje uspeva neuspeh, onda su 20 godina NDNV dovoljni da bi se moglo govoriti o uspehu novinarske profesije. Možda bi se samo, već pomenuti dodatak Miodraga Isakova „i šire“, mogao preformulisati u „i uže“, jer borbu za nezavisnost novinarskog rada treba voditi ne samo na državnoj i pokrajinskoj razini već i u svakom glasilu i mediju.
Vladimir Harak
Autor je novinar lista Dnevnik
