ENTo da visoki predstavnik zemlje koja se ponosi slobodom štampe i stepenom demokratije, ne može da vređa izveštača, na šta s pravom ukazuju oba ovdašnja novinarska udruženja, samo je još jedna iluzija o novinarstvu danas.
Dobro, treba tu iluziju negovati, jer zvuči slobodno i analitički, s tim da „Glas Amerike”, koji izražava zvaničnu politiku Vašingtona, te snove nema: ambiciju Bernara Kušnera da njihovom kolegi propisuje lekove je nazvao „malim incidentom”. Verovanje da će uredništvo „Glasa Amerike” potezati mikrofone na Kušnera zbog svog dopisnika sa Kosova, jednako je ubeđenju da će Dik Marti – izvestilac Saveta Evrope, koji istražuje trgovinu ljudskim organima otetih Srba sa Kosova, spustiti slušalicu ako ga Kušner bude pozvao i predložio mu da se vide.
Kako je izgledao taj „mali incident”? Budimir Ničić je u Gračanici pitao Bernara Kušnera kakav je njegov odgovor na tvrdnje mnogih porodica kidnapovanih Srba da je učestvovao u trgovini organima, pa ga je još priupitao kakav je njegov stav o „žutoj kući” u Albaniji. Kušner je rekao:
„Vi ste, dakle, bolesni. Vi ste ludi, nemojte govoriti takve gluposti”. Kušner je, smejući se, rekao da ne može da veruje da mu neko postavlja, „takvo nebulozno pitanje”.
„Šta je to ’žuta kuća’? Zašto ’žuta’? Gospodine, trebalo bi da odete na kontrolu kod lekara. Ljudi koji tako nešto pričaju su propalice i ubice”.
Ničić bi, umesto na kontrolu, sada mogao da tuži Kušnera za uvredu, što će nekadašnjem lekaru bez granica naneti priličnu duševnu bol.
Ali, Kušnerovo ophođenje je danas opšte mesto dijaloga između visokih predstavnika politike i biznisa sa novinarima. Možda politički i finansijski centri moći danas ne uređuju medije crvenim telefonom, jer nije baš evropski da lično upitaju urednika za junačko zdravlje, ali će svakako nazvati oglašivače i lepo ih zamoliti da stopiraju oglase. Deo novinara će odgovoriti: „Tu smo da svedočimo istinu”, deo će reći: „Tu smo da pravimo pare”.
Oni što kod nas prave pare, a znam bar dvojicu, radije bi pristali na operaciju na otvorenom srcu, ili bi tamo poslali novinara, s tim da bi štedeli na anesteziji, nego što bi odgovorili na pitanja koja godinama postavlja javnost. Zato je Kušnerov dijagnostički izlet u novinarsku ljudsku dušu, samo još jedno rušenje one bajke o slobodnom i nezavisnom novinarstvu: napišeš tekst, urednik se oduševi, pa ti, tako nezavisan, srušiš vladu ili upropastiš posao vredan sto miliona evra.
Ali, bez te bajke – nema novinarstva. Zato je toliko uporno ruše.
Aleksandar Apostolovski
