ENJavnost je ostala zbunjena, a vlasti još nisu ponudile nikakvo objašnjenje, ali ni obećanje da će se tačno znati ko su ljudi od čijih glasova zavisi izbor uređivačkih timova medija.
U opštoj neuređenosti proturaju se patriotski intonirane floskule o potrebi da naši mediji ostanu „naši” i da se ne prodaju strancima. Ali, ako se bolje pogleda struktura vodećih listova, videće se da u mnogima ima i stranog i domaćeg novca. To važi i za „Večernje novosti”, čiji su većinski vlasnici fondovi sa sedištima u inostranstvu.
Nevolje, zapravo, dolaze uglavnom iz onih medija oko čije vlasničke strukture ima sporenja. Ne nameće se, naime, pitanje ko je kome šta prodao u, recimo, „Blicu”, „Kuriru” ili „Politici”, gde titulari vlasništva imaju stvarne adrese i trgovali su samo u svoje ime. Tamo gde su akcije kupovane posredstvom fondova, kao u „Večernjim novostima”, stvari su ostale zakukuljene.
Tako se dogodilo da je VAC, u želji da kupi „Večernje novosti”, to činio posredstvom drugih kompanija i ličnosti. VAC se sada javno legitimisao, tražeći da mu se dozvoli „ulazak u posed”, ali se fondovi koji na sajtu Agencije za privredne registre i danas slove kao formalni vlasnici nisu oglasili, makar ne javno.
Da je država blagovremeno, odnosno odmah nakon petooktobarskih promena, donela zakon koji bi nalagao da titular vlasnika medija ne može biti sakriven, ovako nešto ne bi moglo da se dogodi. Sredinom devedesetih bilo je predloga da se, kroz poseban zakon, ograniči formiranje monopola u medijskoj industriji i da se onemogući takozvano prikriveno vlasništvo u njima, ali je i to propalo jer nije bilo dovoljno političke volje i sluha.
Umesto da se obelodani ko su vlasnici, vlasti su se bavile drugim pitanjima, poput nastojanja da pojedini mediji ne pređu u ruke „stranaca”. Tako se bivši premijer Vojislav Koštunica danas hvali da je sprečio VAC da kupi akcije „Večernjih novosti”. Bilo bi opravdano pitati ga da li je proveravana vlasnička struktura stranih fondova, koji su obavili kupovinu, i ako jeste ko iza tih fondova stoji.
Još važnije je pitanje zakonitosti. Jer zakoni koji regulišu medijsku scenu zahtevaju transformaciju medija i ukidanje državnog, odnosno društvenog vlasništva u njima, a država čini upravo suprotno – zadržava akcije ili se direktno meša u trgovanje, za šta nema ovlašćenja.
Država je poslednja koja bi smela da krši zakone koje je sama donela. Ako misli da je zakon štetan, da ne obezbeđuje javni interes, onda taj zakon treba da promeni tako da omogući sebi da bude vlasnik novina. To, međutim, nije ni demokratski ni evropski. Zato je bolje da država donese zakon po kome bi vlasništvo nad medijima bilo javno i jasno.
Dragan Janjić
