Uloga medija i novinara u ratnim sukobima na području bivše SFRJ

Nezavisno udruženje novinara Srbije, svesno činjenice da su pojedini mediji u Srbiji krajem 80-ih i početkom devedesetih godina 20. veka, tokom raspada SFRJ, prvo znatno doprineli rastu međunacionalnih netrpeljivosti i mržnje i zatim se i direktno stavili u službu ratne propagande, podnelo je juna prošle godine Tužilaštvu za ratne zločine Srbije prijavu protiv NN lica – odgovornih osoba i novinara u više medija. Zbog nesporne uloge u propagandi prijava je podneta protiv odgovornih u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti, ali i drugih koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru i kao državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu.
“Smatramo ih saodgovornim za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i najstrašnijih ratnih zločina”, navedeno je u prijavi.
Istovremeno, NUNS podseća da je nezavisno od te prijave samo Tužilaštvo pokrenulo istragu o učešću medija i novinara u ratnohuškačkoj propagandi i, eventualno, samim zločinima ili podsticanju na zločine.
Ta istraga, a još više prijava NUNS-a, podelili su stručnu javnost – jedni, kao i NUNS, smatraju da je to posao koji se mora obaviti da bi čitava profesija bila oslobođena balasta odgovornosti i krivice. S druge strane su oni koji misle da je od ratova prošlo suviše vremena i da ne bi trebalo posebno istraživati ulogu novinara i medija. Jedan od argumenata je da se mediji, posebno državni, u venrednim okolnostima moraju držati zvanične politike.
NUNS smatra da je višemesečna istraga Tužilaštva dobar povod da se još jednom, javno, razgovara o ovoj osetljivoj temi. Kao dodatni argument podsećamo i na rezultate istraživanja o odnosu građana Srbije prema Haškom tribunalu koje je za OEBS i Begradski centar za ljudska prava provela agencija Stratedžik marketing aprila prošle godine. Istraživanje koje je sprovedeno pre nego što je Tužilaštvo pokrenulo istragu i pre prijave NUNS-a. Prema rezultatima tog istraživanja, građani su znatno zainteresovaniji za ovaj problem nego sami novinari, što je dovoljan razlog da se ta tema aktuelizuje.
Istraživanje “Informisanost i stavovi prema Haškom tribunalu i domaćim suđenjima za ratne zločine (april 2009.), četvrto je po redu (jul 2004, april 2005,  decembar 2006) u pogledu stavova građana Srbije prema domaćem pravosuđu za ratne zločine. Napominjemo da ovi rezutati nisu javno publikovani, a mogu se naći na sajtu OEBS-a http://www.osce.org/serbia/item_11_41942.html
PREMA REZULTATIMA ISTRAŽIVANJA, 55 ODSTO ISPITANIKA SMATRA DA SU MEDIJI DEVEDESETIH GODINA NEOBJEKTIVNO INFORMISALI GRAĐANE, OD TOGA 32 ODSTO VERUJE DA SU RASPIRIVALI MRŽNJU I RAT, SLUŽEĆI SE LAŽIMA (STR 222); ČAK 76 ODSTO ISPITANIKA MISLI DA NOVINARE ZBOG TAKVOG IZVEŠTAVANJA TREBA SANKCIONISATI (SUDITI – 17 ODSTO, ZABRANITI IM DA SE BAVE NOVINARSTVOM – 29 ODSTO, ZABRANITI IM SVAKO JAVNO DELOVANJE – 30 ODSTO) (STR 226).

VOJIN DIMITRIJEVIĆ, Beogradski centar za ljudska prava:
Osvrnuću se na to da li postoje pravne pretpostavke da se procesuira ona vrsta ljudi koji su nekada u ratu krivlji etički nego neki neposredni izvršioci i koji, za razliku od tih neposrednih izvršilaca, nemaju neko izvinjenje, duševno rastrojstvo. Kako postupiti s njima i u našem slučaju, jer mnogo toga strašnog ne bi se dogodilo da nije bilo nekog pozivanja i, da upotrebim tu reč, huškanja na to.
Naravno, u svakom konkretnom slučaju mora da se povede postupak individualizacije i da se, kao što je rekao jednom sud u Ruandi gde se najviše o tim stvarima govorilo, shvati i svaki iskaz u nekom kontekstu kulturnom, društvenom i realnom. Recimo, ono što je bilo važno za sudije u Ruandi kada su se bavili čuvenim slučajem novinara radija Hiljadu brežuljaka, bilo je i to da u pojedinim delovima Ruande, takoreći u celoj Ruandi, nije bilo nijednog drugog izvora informacija sem radija. To me navodi na asocijaciju da su u istoj poziciji bili pojedini delovi Srbije izvesno vreme devedesetih godina, njihova informaciona dijeta uglavnom je bila preko elektronskih medija koji su čvrsto bili u rukama države i režima. Ukoliko niste bili u Beogradu, bojim se da nije bilo ni štampanih medija u većem izboru. Oni koji su rukovali tim medijskim sredstvima i koristili ih bili su u položaju koji je bio privilegovan, monopolistički i davao je mnogo veću mogućnost uticaja.
Kada je u pitanju pozivanje na odgovornost onih koji su osumnjičeni da su počinili krivično delo ove vrste, vladaju dve pogrešne pretpostavke. Jedna je što se još od poznate borbe protiv čuvenog člana 133 Krivičnog zakonika SFRJ koji se odnosio na takozvanu neprijateljsku propagandu uvrežilo shvatanje da je to borba protiv verbalnog delikta i da se, kao što sada često čitamo, ne može izvršiti krivično delo rečima. To nije tačno. Postoje verbalni delikti i svaki laik će reći šta je drugo uvreda ili kleveta nego verbalni delikt. Tako da bi trebalo zaboraviti tu naviku da je verbalni delikt nešto “kakano”.
Postoje razne radnje koje se mogu izvršiti iskazom, rečima, napisima itd., koje su kažnjive u svim zakonodavstvima i koje su, kao na primer kleveta, kažnjive vrlo dugo. To je jasno svakom iole obrazovanom čoveku.
Druga sada često upotrebljiva smetnja koja se napominje jeste da nema krivice za zabranjene reči, pozivanje na genocid, pozivanje na rasnu i versku diskriminaciju, poricanje holokausta, da mnoga od tih dela nisu kažnjiva ako nije nastupila posledica. To znači da ako neko poziva na genocid, biće kažnjen tek ako ga je neko poslušao pa izvršio genocid. Ako neko poziva na ubijanje ratnih zarobljenika ili vršenje drugih ratnih zločina, on će biti kažnjen tek ako sud utvrdi da je neko njega čuo, pa ga poslušao i to učinio.
Moja je teza i to ću pokazati na primerima iz međunarodne i nacionalne prakse, da taj, kako se kaže “kauzalni neksus”, ta uzročno-posledična veza, ne mora da postoji, da je sam čin pozivanja dovoljan u velikoj većini nacionalnih zakonodavstava i praksi Međunarodnog suda da neko delo bude izvršeno.
Ako, recimo, imamo u vidu definiciju genocida prema Konvenciji o genocidu o kojoj se stalno raspravlja, videće se da je za izvršenje genocida bitna namera, ali da se u toj nameri mogu izvršiti različite stvari. Neke od njih su one najdrastičnije – ubijanje i masovno preseljenje, ali u jednom članu se kaže da su kažnjivi i direktno pozivanje ili podsticanje na genocid.
Prema shvatanju koje je najčešće u međunarodnom pravu, dovoljno je da to pozivanje postoji, a nije potrebno da sud utvrđuje da je neko poslušao taj poziv i izvršio genocid.
Ako pogledamo kakvo je bilo naše zakonodavstvo devedesetih godina, uputiću vas na član 145. stav četiri Krivičnog zakonika Savezne Republike Jugoslavije u izdanju Službenog glasnika iz 1993. godine, gde se kaže da “ko poziva ili podstiče na izvršenje krivičnog dela iz člana 141 do 144 kazniće se zatvorom od jedne do deset godina”.
U članovima 141 do 144 su genocid, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika i četvrti je ratni zločin protiv zarobljenika.
Prema tome, svaki iskaz koji se može protumačiti kao pozivanje na izvršenje ovih dela kažnjiv je, po mom tumačenju Krivičnog zakonika koji je važio u to vreme, dovoljno je samo po sebi da bi dovelo do utvrđivanja krivice i nije potrebno uopšte da je neko poslušao taj poziv i sproveo ga u delo.
Na stranu to što bi moralo u svakom konkretnom slučaju da se raspravi kakav se iskaz može protumačiti kao poziv ili podsticanje, a to ne znači da bi moralo izričito da se kaže “idi i ubij”. Videlo se u Ruandi da se to često krilo iza nekih drugih reči ili šifara, ali isto tako mora da se shvati kontekst u kojem je nešto izvršeno, a to je individualizacija sankcije o kojoj danas nije reč.
Kako se na to gleda u međunarodnim sudovima u sadašnjoj praksi? Slučaj koji se najčešće spominje u kontekstu novinarskih zločina u Nirnbergu je slučaj Julijusa Štrajhera, vlasnika i izdavača jednog antisemitskog lista koji je osuđen na smrt u Nirnbergu zbog masovnog pozivanja, huškanja, direktnog, prećenog odvratnim karikaturama uništenja Jevreja. On je osuđen samo zbog toga. Pogrešni su neki stavovi koji su iznošeni u našoj sredini da je on bio kriv zato što je imao nekakve funkcije u Nacionalsocijalističkoj partiji. Uz njega, drugi pripadnik profesije koji je bio osuđen jeste Friče, koji je bio direktor nekakve propagandističke kancelarije pri nemačkoj nacističkoj vladi.
Friče je oslobođen jer se smatralo da je on kao službenik vlade samo prenosio nekakvu rasističku teoriju o nižoj vrednosti Jevreja, ali da njegovi lični nastupi nisu značili direktno pozivanje. Treba pomenuti da je u tom veću koje je oslobodilo Fričea bio i sovjetski sudija koji je napisao izdvojeno mišljenje, koje glasi da je propaganda jedan od najvažnijih faktora za uspeh agresivnog rata i vršenja zločina protiv čovečnosti. Friče je bio faktor u pripremanju i izvršenju akata i nagovaranju nemačkog stanovništva da verno sluša sve zahteve rasističkih nemačkih vođa. On je sistematski propovedao antisocijalnu teoriju rasne mržnje i karakterisao narode kao više ili niže.
Prema tome, prema mišljenju sovjetskog sudije koji je ostao u manjini, i Friče je zaslužio da bude kažnjen. Ovaj veliki Nirnberški proces sa sudijama četiri velike sile nije bio jedini. Nastavljeni su procesi lekarima, sudijama, novinarima i Friče je konačno bio osuđen. Nije odšetao potpuno nevin, mada je tvrdio da je bio naivan i sve ono što takvi ljudi obično govore.
Drugi primer iz međunarodne prakse je postupanje Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu. Citirao bih jedan deo presude slučaja Akajasu: “Po mišljenju ovoga Veća (tog suda), činjenica da su ovakvi akti (pozivanje na uništenje Tutsija) naročito opasni jer dovode do velikog rizika za društvo i čak i kada ne proizvode rezultate moraju biti kažnjeni s posebnom pažnjom. Ovo Veće smatra da genocid svakako spada u kategoriju zločina koji su tako važni i teški da direktno javno podsticanje na izvršenje ovakvog zločina mora da bude kažnjeno, čak i kada takvo podsticanje nije proizvelo rezultat kakav je možda onaj koji je to iskazao želeo”.
 Znači i ovde se ponovo vidi da je bitna namera, kod genocida naročito, da je bitno ono što je rečeno, a ne mora da postoji uzročno-posledična veza između tog poziva, podsticanja i tog stvarnog dela.
Ako pogledamo najvažnije nacionalne jurisdikcije, videćemo da se u svim velikim sistemima ne traži kauzalna veza, osim u SAD. Nemačka je u tom pogledu najoštrija, jer je nemački osnovni zakon, kako oni zovu svoj Ustav, zasnovan na teoriji takozvane „borbene demokratije“, jer nemačko zakonodavstvo goni sve ono što bi moglo da dovede do reprize zloupotrebe slobode izražavanja Vajmarske republike. Tako da je, recimo, nešto što je samo poricanje jedne istorijske činjenice kao što je holokaust u Nemačkoj prvo bilo kažnjivo.
U Velikoj Britaniji, koja naravno ima drugu vrstu tradicije, od stupanja Zakona o rasnim odnosima, bitno je to da je neko izrekao, iskazao nešto što može da dovede (eng. ‘it is likely to produce’) do diskriminatornog akta, bez potrebe da se to ponašanje desilo.
U SAD Prvi amandman koji potiče s početka 19. veka glasi da Kongres neće ograničavati slobodu nošenja oružja i slobodu izražavanja. Međutim, ispostavilo se da američki sudovi koji navodno brane slobodu izražavanja do krajnje mere, nisu mogli da osude jednog člana Kju kluks klana iako je govorio da „svi Čivuti treba da se vrate u Izrael“ i „sve ‘crnje’ da se vrate u Afriku“. Sud je smatrao da je taj govor “apstraktan” i prema tome nije hteo da ga osudi.
Postoje i drugi primeri iz sudske američke prakse, naročito u trenutku kada se Amerika osećala ugrožena od fašističkih i sličnih ideja. Tada su američki sudovi odobravali kažnjavanje ljudi koji su pozivali na rasnu, nacionalnu i versku mržnju, smatrajući da to može da dovede do teških socijalnih posledica. Sud znači ne procenjuje da li je došlo do tih posledica.
Nešto što američki advokati naveliko koriste u paralelnoj oblasti, ekološkom zagađenju sredine, pokušano je i tu da se primeni. Velike američke kompanije uspevaju da se spasu odgovornosti time što od privatnih tužitelja traže ne samo da dokažu da je ta kompanija ispustila nekoliko tona otrova u reku, nego da se dovede čovek koji je popio tu vodu pa umro, što je uglavnom prilično teško uraditi.
I konačno, šta ćemo sa praksom Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava? Prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima i Konvenciji o zabrani svih oblika rasne diskriminacije – ne zaboravite da to ne znači samo diskriminacije samo na osnovu rase, nego i nacionalnosti – sloboda izražavanja je zagarantovana, ali se može ograničiti iz raznih razloga. Pojmovno je ograničena time što članu 19, Pakta, sledi član 20 koji zabranjuje propagandu rata i pozivanje na rasnu, versku, nacionalnu i drugu mržnju.
Prema tome, svi slučajevi gde su neke države kažnjavale ljude koji su koristili medije, uglavnom u antisemitske svrhe, svi takvi slučajevi koji su stigli do Komiteta u vidu žalbe bili su odbacivani.
Slično se ponašao i Evropski sud za ljudska prava koji je potvrđivao osude holandskih i nemačkih sudova protiv izazivača rasne i verske mržnje. Jedini slučaj koji može da izgleda drukčije jeste čuveni slučaj „Jersild“ iz Danske, gde su danski sudovi osudili novinara Jersilda koji je doveo u televizijsku emisiju predstavnike neke ultradesničarske organizacije i dopustio im da pričaju o svom programu da bi, kako kaže on, danska javnost u emisiji koja je namenjena obrazovanijim ljudima videla šta te grupacije rade. Vrhovni sud Danske osudio ga je zbog toga, međutim Evropski sud za ljudska prava smatrao je da je time povređeno njegovo pravo jer nije on sam iznosio te ideje, nego je kao ilustraciju doveo one koji takve ideje šire, smatrajući da društvo o tome nešto treba da zna, uključujući opasnost koju oni predstavljaju.
Mi ovde često imamo posla sa ljudima koji se ne mogu pravdati time, koji su sami, kao autori i kao oni koji su posebne povoljne okolnosti koristili i pozivali na vršenje dela koja su zabranjena i domaćim zakonodavstvom i, što je važno, međunarodnim pravom.
Ponovo se vraćam na to da mi je cilj bio da pokažem da je u takvom slučaju sama reč, sam iskaz – kažnjiv, bez potrebe da se dokazuje da se neko takvom pozivu odazvao. Doduše, ima i onih koji kažu da je slučaj lakši za tužioca ako pokaže da je neko to i pokušao, ali u suštini, ovakva verbalna radnja dovoljna je da bi se govorilo o krivičnom delu, kako po međunarodnom pravu, tako i po našem zakonodavstvu koje je važilo u tom trenutku.
LJUBICA MARKOVIĆ, direktorka Novinske agencije Beta:
Jula 91. u jednom od mnogih poslednjih pokušaja da se zaustavi rat, u Dubrovniku je održan samit Pentagonale, regionalne inicijative koja je okupljala pet zemalja; jugoslovenske susede i još postojeću Jugoslaviju. Miroljubivi govori i svečani ambijent hotela Belvedere bili su u potpunom kontrastu sa televizijskom stvarnošću koja se u hotelskom holu tokom 24 sata prikazivala na džinovskom ekranu: herojska mobilizacija hrvatske odbrane bila je u toku, komentatori su upozoravali da naoružani neprijatelj, to jest četnici, prete sa svih strana. Rat je, na ekranima, bio već uveliko u toku, a deklaracija skupa unapred bila samo bezvredni list papira.
U neverici gledajući televizijske izveštaje i poredeći ih sa onim što su kod kuće mogli da čuju o naoružanim ustašama, novinari iz Beograda su ih otpisali kao jeftinu propagandu. Avion kojim su otišli za Beograd posle tog skupa poslednji je uzleteo sa dubrovačkog aerodroma, odmah potom zatvorenog. Istinski rat ubrzo počeo je i potrajao.
Zajednički TV programi jugoslovenskih TV stanica već su bili prekinuti, a svaki studio, najviše oni u Beogradu i Zagrebu, imali su svoju, sve dužu, dnevnu porciju huškanja i mržnje.
Nije bilo lako uveriti ljude u to da je rat potreban i neizbežan, da su drugi, do juče sunarodnici i braća, oličenje zla koje treba istrebiti. Za to su bili potrebni meseci upornog ponavljanja lekcije. Najpre sa ekrana televizija, a onda, postepeno, i ostalih medija. Iako „ni na jednom pedlju teritorije” nije bilo rata, propagandna medijska mašinerija uspešno je obavila zadatak u Srbiji, pa su krivci i žrtve, vinovnici i protagonisti, zločinci i krvnici, dobro i zlo, postali pojmovi potpune relativizacije i izgubili gotovo svaki smisao.
Nije lako bilo privoleti ni novinare da se stave u službu takve propagande. U državnoj agenciji Tanjug, u kojoj sam tada radila, otpor takvom nastojanju je potrajao, a možda je bio moguć jer režim nije odmah shvatio značaj novinske agencije i ispočetka se zadovoljio ”osvajanjem” televizije, Politike, Ekspresa i Večernjih novosti.
Nije ipak predugo trebalo čekati na to da podobni novinari napišu, a urednici puste, korisne dezinformacije: u jesen te 91. Tanjug je javio da su desetine hiljada srpskih izbeglica prebegle preko Dunava u Srbiju u strahu od hrvatskih zverstava. Ispostavilo se da je informacija bila netačna; izbeglice su, međutim, narednih dana u tom broju, čamcima i skelama, zaista prebegle, u panici posle dobro tempirane vesti.
Do kraja 92. Tanjug se, kao i većina medija u Srbiji, potpuno stavio u službu režimske propagande. Agencijske vesti kombinovane su sa komentarima, podaci su menjani po potrebi, tačnost je postala potpuno irelevantna, čistka etnički nepodobnih i neposlušnih se zahuktala. Sa časnim izuzecima, srpsko novinarstvo je prevagnulo na nečasnu stranu: ćutke, pognuvši glavu uprkos sramoti, mnogi su čekali da nepogoda prođe; vreme je bilo teško, neizvesnost velika, strah najveći.
Elementarna građanska hrabrost nije bila na visokoj ceni. Neki su samo radili svoj posao, a neki su se, bez zazora, upustili u proizvodnju laži.
Iako je sila propagandne mašinerije bila snažna, nisu se u njenu službu stavili svi novinari i izbor je postojao jer su se, uprkos preovlađujućoj atmosferi, pojavili nezavisni mediji. Novinari koji su u njima radili svesno su ušli u rizik, ne želeći da lažu. Oni su postavili temelj slobodnog govora i demokratskog preokreta koji se potom dogodio. Da li je to danas svejedno?
Postoji bezbroj primera novinarskog podsticanja na nasilje i govor mržnje u Srbiji i na tlu bivše Jugoslavije. Zašto mi o tome govorimo danas, gotovo dve decenije kasnije? Rat je bio, i završen je. Države nastale posle raspada Jugoslavije uspostavile su kakve takve međusobne odnose, demokratske procedure su na delu, izbori su slobodni, mediji su se uglavnom pacifikovali, gledamo u pravcu Evrope, ipak smo njen deo. Ali, smemo li da pogledamo unazad, u istoriju koja još traje, i kažemo da je sa proslošću završeno, da smo se s njom pomirili, suočili i prihvatili je, naučili lekciju, da se ne ponovi?
Izgleda da nije sasvim tako. U haškom sudu i dalje traju suđenja za ratne zločine, svi optuženi nisu privedeni pravdi, begunci su za mnoge heroji, a osuđeni za zločin nevine žrtve. Suđenja za ratne zločine su kontroverzna tema, a samo postojanje suda za ratne zločine doživljava se u dobrom delu javnosti kao nametnuta elementarna nepogoda čija je žrtva čitav narod. Otvaranje pitanja uloge novinara u podsticanju na zlodela deluje kao cepidlačenje. Čak i najmanji pokušaj priznanja krivice ili izvinjenja zbog zločina je tegoban proces i doživljava se kao izdaja.
Nepodeljeno je mišljenje javnosti da je na tlu bivše Jugoslavije novinarstvo ključno doprinelo širenju mržnje i podsticanju neprijateljstava, zbog čega je rat bio okrutniji i krvaviji i zbog čega je stradalo više ljudi. Novinari, osim izuzetaka, nisu držali ruku na obaraču, ali su stvorili atmosferu u kojoj je nasilje dobilo legitimitet.
Hrvatski novinar Drago Hedl podsetio je na slučaj u kojem je novinski napis direktno izazvao smrt jedne osobe. List Slobodni tjednik, koji je prednjačio u govoru mržnje, objavio je početkom rata tvrdnju da je tada pukovnik JNA Stjepan Vičević zapravo vojni obaveštajac neprijateljske sile, to jest JNA. U vreme kada je tekst objavljen Vičević je bio u vojnom istražnom zatvoru u Beogradu, gde je kasnije osuđen na dve godine i dva meseca zatvora. Njegov otac, ne mogavši da izdrži pritisak meštana u Valpovu pored Osijeka gde je živeo, koji su mu mahali tekstom iz Slobodnog tjednika, izvršio je samoubistvo. Hedl je otkrio da je autor izmišljene optužbe, koji je pisao pod pseudonimom, devet godina kasnije radio u Nacionalnom centru za informisanje i edukaciju potrošača za naftu u plin.
U slučaju Slobodnog tjednika, koji je ispunio svoju propagandnu funkciju i odavno se ugasio, moguće je dokazati uzročno-posledičnu vezu između novinskog članka i njegovog učinka: smrti jedne osobe. Nebrojeni takvi slučajevi teško su dokazivi, uprkos opštem uverenju da su mediji, poluistinama, preterivanjem, satanizacijom druge strane i pukim lažima, podsticali rat i zločine i doprineli stvaranju atmosfere u kojoj su masovno nasilje i patnje velikog broja ljudi bili mogući.
Međunarodne konvencije garantuju slobodu govora i izražavanje mišljenja i ideja, kao i pravo da ih svako javno zastupa i zbog njih ne podleže sankcijama. Ali to pravo ne sme da ugrozi osnovna ljudska prava i da bude zloupotrebljeno, a propaganda u korist rata mora biti zakonom zabranjena i sankcionisana. Govor mržnje spada u tu kategoriju.
Zašto novinari tome pribegavaju? Postoje razne teorije koje se svode na to da cilj opravdava sredstvo. Karn Ros, Britanac koji je napustio diplomatsku službu u neslaganju zbog nategnutih izveštaja o tome da Sadam Husein odista poseduje oružje za masovno uništenje, što je bio jedan od povoda za invaziju Iraka, podseća na načelo „dragocene” ili „otmene” laži koju je propagirao američki konzervativni filozof Lio Straus. Prema Strausu, elite u modernim liberalnim društvima nekada treba da kreiraju mitove koji su korisni radi održavanja tih društava. Ros je javno obznanio svoje neslaganje s politikom prema Iraku, napustio diplomatsku službu i počeo da radi kao nezavisni konsultant. Njegov članak o slučaju nepouzdanih izveštaja iz Iraka objavio je Fajnenšel tajms 2005. Javno mnjenje u svetu podeljeno je i danas oko opravdanosti američko-britanske invazije na Irak.
Istina je sveto načelo novinarstva i srž Etičkog kodeksa koji su nedavno zajednički usvojila oba novinarska udruženja u Srbiji. Tačnost, pouzdanost, proveravanje izvora, dužna pažnja. Da li imamo dovoljno garancija da novinarstvo neće ponovo kliznuti u zloupotrebe?
I u vreme najvećeg beščašća u medijima u Srbiji, formalno su bili na snazi novinarski kodeksi, sud časti, zakoni koji zabranjuju podsticanje na nasilje i govor mržnje. Ali Srbija je bila je pod jarmom ratnog okruženja i međunarodnim sankcijama, reći će neki. Da li je za sve baš kriv samo taj režim, odnosno jedan čovek – Slobodan Milošević?
Izostanak lustracije je posledica poricanja kompromitovane prošlosti, kažu pravnici. To je rezultat i kombinovanih interesa vinovnika zlodela da budu tiho rehabilitovani i interesa njihovih novih saveznika da podignu rejting, misle politički teoretičari. Prećutno šminkanje istorije vremenom polako preovlađuje, a slika o ”nama” kao žrtvi postaje dominirajuća.
Suočavanje sa ružnom prošlošću teška je tema. Nema garancija da će u tome moći da bude potpunog uspeha, nije izvesno da će pravda biti potpuno zadovoljena. Izgubljeni životi neće moći da budu vraćeni. Čak i ako bude sankcija prema novinarima za koje bude moguće dokazati da su pisanjem doprineli zločinima, hoće li sankcije zaista pogoditi prave adrese i cilj? Zašto da odgovaraju novinari, kada za to ne odgovaraju političari? I šta je sa onima koji će to izbeći?
Nema pouzdanih odgovora na ove dileme. Jedini putokaz je spremnost da se javnost suoči s tim temama na otvoren i nedvosmislen način i sa iskrenom željom da se objasne razlozi razaranja i posrnuća koji su se dogodili i toga kako su oni bili mogući.
Suočavanje s prošlošću je važno kako bi se mogla shvatiti sadašnjost i kako bi mogao biti uspostavljen sistem vrednosti koji će obezbediti okvir za jasno sagledavanje puta kojim neko društvo želi da ide. Novinarstvo u Srbiji danas ima isti problem. Autonomno novinarstvo, odgovorno, ono koje otkriva, ukazuje, kritikuje i demaskira, pouzdano, nepristrasno i nezavisno od pojedinačnih interesa, političkih i ekonomskih, samo takvo je stvarna snaga u demokratskom društvu. Posao na tome, kako sada stoje stvari, još nije započet.
DEJAN ILIĆ, izdavač i publicista, vlasnik Fabrike knjiga:
DEJAN ILIĆ
Povod za ovaj razgovor je tužba koju je Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo protiv NN lica za njihovo izveštavanje tokom devedesetih godina. Ne vidim šta je tu sporno i zašto smo mi ovde pozvani da o tome raspravljamo na bilo koji način. Jedini ko je kompetentan da o tome da svoje mišljenje jeste – sud. Ako ta tužba ima osnova, sud će povesti postupak protiv lica za koja zaključi da ima razloga da odgovaraju za ono što su radila; a ako zaključi da nema osnova, sud će tu tužbu odbaciti. Dakle, na prvi pogled, uopšte ne vidim zašto bismo mi o tome razgovarali.
Ali, hajde da malo spekulišemo: pretpostavimo da sud pronadje dobre razloge i pokrene procese protiv nekih osoba i, na kraju, neke novinare i osudi.
Da li možete da pretpostavite kako će te odluke biti dočekane u javnosti?
Ne treba biti veliki prorok pa reći da će jedan deo javnosti odmah zauzeti stav da su ti novinari žrtve, mučenici, da su nepravedno osudjeni; neki drugi reći će da ih je stigla zaslužena kazna. Zapravo, mi već imamo primere za takve reakcije javnosti na sudske odluke.
Jedan primer je iz Hrvatske. Krajem devedesetih je bilo sudjenje Dinku Šakiću, komandantu logora u Jasenovcu. Novinar Viktor Ivančić napisao je izvanrednu studiju o tome zašto presuda, koja je bila najveća moguća za takav zločin, nije imala nikakvog efekta u hrvatskoj javnosti.
Drugi primer odnosi se na to kako su odluke Suda u Hagu prihvaćene u Srbiji. Beogradski centar za ljudska prava radi godišnja istraživanja javnog mnjenja koja jasno pokazuju kako odluke Suda u Hagu dočekuje i osporava javnost u Srbiji. To nam govori da koliko god pravo bilo jasno i koliko god neke odluke bile utemeljene u pravnim normama, njihov, da tako kažem, društveni učinak u stvari uopšte nije zagarantovan.
Izgleda da učinak sudskih odluka ne zavisi isključivo od toga da li su sudije sudile pravično i da li su se pridržavale pravnih normi.
Otuda vidim ovaj razgovor kao nekakvu pripremu konteksta u kojem će biti dočekana bilo koja odluka suda, ali takodje vidim i ponašanje druge strane – a to je Udruženje novinara – koja već sada priprema osnovu da se ospori ona odluka suda koja bi bila nepovoljna za novinare kojima će se možda suditi. Biće da postoji neki kontekst koji je važniji od suda i da ljudi ovde to jako dobro razumeju. To razumeju i ljudi iz UNS-a i ljudi iz NUNS-a, i mi sada učestvujemo u razgovoru koji je deo jednog načelnog napora da se obezbedi legitimnost i odgovarajući učinak sudskih odluka.
Zašto je to tako? Mi se sve vreme bavimo devedesetima i pričamo o njima kao o nečemu što nije dobro. Mi kažemo da su se dogodili zločini i da za te zločine neko mora da odgovara. Onda se kaže da su novinari bitno uticali na to da se ljudi navedu na to da čine takve zločine. Mislim da novinari u tom smislu nisu najodgovorniji. Čak ne bih rekao da je njihova uloga bila presudna. Naravno, masovni zločini, sistematski zločini se nikada ne dogadjaju bez izvesne pripreme. Za jedan sistematski zločin uvek se unapred pripremi opravdanje. Tu pripremu, medjutim, ne obavljaju samo novinari.
Srbija se, kada govorimo o pripremi opravdanja za rat, pripremamla tokom čitavih osamdesetih. Može zazvučati kao da ja sada tvrdim da je postojala nekakva zavera, svesna odluka, da je neko početkom osamdesetih rešio da Srbiju povede u rat i da uz to počini i masovne zločine. Stvari se, medjutim, nikad ne dogadjaju tako, i uzročno-posledična veza ne može se postaviti na taj način. Hoću da kažem da su se tokom osamdesetih formirali obrasci koji su poslužili kao opravdanje za ono što se dogodilo devedesetih. Ti obrasci nisu ništa neobično, maglovito, nejasno. Oni su uvek precizni i jasni: predstavite svoju grupu kao žrtvu, kažete da vaša grupa kao žrtva ima pravo da brani svoje legitimne interese, istovremeno dehumanizujete pripadnike drugih grupa i time ih učinite legitimnim metama u odbrani vaših egzistencijalnih prava i interesa.
Govorim pojednostavljeno, ali otprilike je to mehanizam koji je delovao u širem, kulturnom kontekstu i poslužio kao pokriće za stvari koje su se dogodile. Nažalost, sud tu može malo da učini. Ono čime se mi sad bavimo delom se tiče pravosudja, a delom opštih, načelnih kulturnih obrazaca. U tom smislu vidim dve vrste odgovornosti. Prva vrsta odgovornosti, a to je kreiranje tih obrazaca, tih legitimacijskih matrica koje posle služe za opravdavanje zločina, donekle čak i može biti pravno sankcionisana. Druga vrsta odgovornosti odnosi se na ono što upravo činimo: da li nas ono što se dogodilo devedesetih i to što prepoznajemo da je to što se dogodilo posledica odredjenih kulturnih obrazaca, da li nas sve to na nešto obavezuje, da li danas nešto treba da uradimo u vezi sa tim, i šta je to što treba da učinimo? Vidim proces koji je pokrenuo NUNS kao jedan vid ispoljavanja ove druge vrste odgovornosti. Ne znamo kakav će ishod biti, ali očito je da o tome mora da se razgovara.
Ne znamo šta možemo da očekujemo. Živimo u društvima koja su prilično šizofrena. Imate državu koja je prihvatila da saradjuje sa Sudom u Hagu, a istovremeno u toj državi ministarstva podržavaju programe koji direktno osporavaju legitimitet Suda u Hagu i njegovih odluka. Imate državu koja je osnovala sud koji treba da sudi ratnim zločincima, a istovremeno u toj državi se sprovode nastavni programi, takvi da, ako ih prihvatite zdravo za gotovo, uopšte ne vidite kako neko može da odgovara kao ratni zločinac za ono što je uradio tokom devedesetih. Ako čitate samo čitanke za srpski jezik i istorijske udžbenike za osnovne i srednje škole, uopšte nećete moći da vidite u čemu je problem sa ponašanjem Srbije u devedesetim godinama. U tim udžbenicima još su dominantni obrasci koji su poslužili kao opravdanje da Srbija udje u rat i da počini zločine. Živimo u takvoj državi koja nije u stanju da napravi jedan koherentan program, kojeg će se pridržavati, svejedno da li će to biti program osporavanja Suda u Hagu i legitimisanja svega što se desilo devedesetih ili će to biti program koji kaže da mi moramo napraviti jasan diskontinuitet i odbaciti obrasce koji su legitimisali ono što se dogadjalo devedesetih i na neki način krenuti iz početka. Bilo šta od to dvoje bila bi koherentna politika. Mi ne živimo u državi koja ima koherentnu politiku.
Ja bih rekao da svako od nas ko ulazi u javni prostor, pa tako i novinari, u takvoj situaciji ima mnogo veću odgovornost, nego što bi je recimo imao u zemlji koja je jasno formulisala svoju politiku i jasno je sprovodi. 
Ovaj razgovor vidim praktično kao pokušaj da se neke stvari jasno artikulišu ili bar da jedna grupa ljudi jasno artikuliše jedan stav, pa će druga grupa artikulisati drugi stav – pa ćemo se sporiti u javnom prostoru. Mislim da nije sasvim tačno kada se kaže da u Srbiji ne postoji konsenzus o devedesetim. U Srbiji postoji najmanje dva konsenzusa u vezi sa onim što se tada dogodilo. Postoji konsenzus da ono što se dogodilo devedesetih nije bilo dobro. Tu se nekako svi slažemo. Drugi konsenzus je da to zaslužuje našu stalnu, svakodnevnu pažnju. Gde se razlikujemo? U tome kako ćemo okarakterisati ono što se dogodilo. Da li ćemo to pravdati ili ćemo reći da je to neprihvatljivo. Da li ćemo smatrati da možemo da nastavimo u kontinuitetu da sprovodimo tu istu politiku koja je dovela do devedesetih ili ćemo reći da moramo da napravimo novu, drugačiju politiku koja će predstavljati jasan diskontinuitet sa devedesetim.
Taj razgovor je još otvoren. Kakav god stav neko da ima, mislim da je pitanje lične odgovornosti svakoga od nas da se u tom razgovoru jasno opredeli i da u skladu sa svojim opredeljenjem u njemu učestvuje.
Mogu reći koje su moje preference, ali nisam siguran da je to u ovom trenutku previše bitno. Dok god držimo tu temu u javnosti, dok god je ona svakodnevno prisutna, neka nada postoji. Postoji nada da će neke sudske odluke biti prihvaćene onako kako treba i da neće biti osporavane. Postoji nada da susedi Srbije od jednog trenutka neće više morati da strepe od Srbije i njene agresivne politike. Da li možemo da očekujemo nešto više od toga – nisam siguran; ali svakako je odgovornost na nama. Šta god da se dogodi, mi i u ovom trenutku to stvaramo.
JELENA STEVANČEVIĆ, Misija OEBS u Srbiji, Odeljenje za vladavinu prava i ljudska prava:
Misija OEBS u Srbiji od svog osnivanja 2001. godine se trudi da podrži sveobuhvatne reforme koje se od 5. oktobra 2000. godine odvijaju u našoj zemlji. U tim naporima centralno mesto imaju izgradnja i osnaživanje vladavine prava – Misija pruža savetodavnu pomoć, doprinosi podizanju kapaciteta i drzavnih institucija i institucija civilnog drustva, promoviše regionalnu i medjunarodnu saradnju u svim relevantnim oblastima, podstiče javnu debatu i otvoren dijalog o spornim pitanjima postkonfliktnog i tranzicionog društva u Srbiji.
Moram da naglasim da je u Odeljenju u kojem radim, a to je Odeljenje za vladavinu prava i ljudska prava, uz širok spektar ovih pomenutih aktivnosti, posebno posvećeno procesu tranzicione pravde, odnosno suočavanja sa prošlošću, kao jednom od neophodnih koraka koji se moraju preduzeti na putu Srbije ka demokratskoj budućnosti i Evropskoj Uniji. Dobro je što se danas ucesnici ovog okruglog stola ljudi koje se već dugi niz godina bave ovim procesom suočavanja ali moram da izrazim žaljenje što ne prisustvuju ljudi za koje smo se nadali da će se pojaviti i bojim se da je to možda posledica toga što inače u našoj javnosti postoji kao problem, a to je definisanje terminologije.
Dakle, naziv ovog okruglog stola je “Uloga medija i novinara u ratnim sukobima”: mi ovde danas ne govorimo o bilo čijoj krivici i krivičnoj odgovornosti i nije naš zadatak ni posao da o tome govorimo. Krivičnom odgovornošću bave se državni organi, odnosno tužilaštva i sudovi. Oni to rade dugi niz godina, i u tom poslu imaju puno problema.
Takođe moram da naglasim da kada govorimo o ratnim zločinima, uostalom kao i o bilo kojim drugim krivičnim delima, govorimo o individualnoj krivičnoj odgovornosti – dakle imamo počinioca i imamo krivično delo. Ne postoji kolektivna krivična odgovornost , pa samim tim ni kolektivna odgovornost bilo koje struke ili strukovnog udruženja.
Kada se govori o ratnim zločinima i medijima, tj novinarima, odnosno o njihovoj eventualnoj krivičnoj odgovornosti u vezi sa ratnim zločinima, tu se ne misli na direktne počinioce, već se pre zapravo govori o nekoj vrsti saučesništva u izvršenju tih krivičnih dela – saizvršilaštvu, podstrekavanju ili pomaganju. Već je pomenuto da postoji i posebno krivično delo organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina. Posto su sa nama danas ovde predstavnici pravosuđa, ostavićemo njima da se pozabave tim pravnim finesama i modalitetima krivične odgovornosti.
Misija OEBS u saradnji sa Beogradskim centrom za ljudska prava i Stratedžik marketingom već nekoliko godina (2004, 2005, 2006.) sprovodi  istraživanje o odnosu građana Srbije prema ratnoj prošlosti, Haškom tribunalu, nacionalnim suđenjima za ratne zločine i srodnim temama.
Prošle 2009. urađeno je opsežno istraživanje, mnogo veće od prethodnih, sa nekih 140 pitanja, i dobili smo neke vrlo zanimljive odgovore.
Na pitanje ‘kako biste ocenili ulogu medija na teritoriji Srbiji u vreme ratova na teritoriji bivše SFRJ i koje je mišljenje najbliže vašem’, 25 odsto ispitanih odgovorili su da ne znaju kako su se ponašali državni mediji. Pri tom treba se podsetiti da su tih devedesetih godina uglavnom sve informacije dolazile iz državnih medija i da su nezavisni ili privatni mediji bili zastupljeni u minimalnom procentu.
Dakle, 32 odsto ispitanih slaže se sa tvrdnjom da su mediji krajnje neobjektivno izveštavali građane služeći se mnogim lažima i da su na taj način raspirivali mržnju i rat; 25 odsto ispitanih misli da su mediji bili neobjektivni, tako što su uglavnom i najčešće izveštavali o događajima u kojima su stradali Srbi, a ne i o onim u kojima su stradali ljudi drugih nacionalnosti; 18 odsto kaže da su mediji uglavnom objektivno izveštavali građane o svim ratnim dešavanjima, bez obzira na nacionalnost žrtava.
Bilo je jako interesantno – s obzirom da u javnosti postoji otvoreno pitanje o procesu lustracije koji po mnogim shvatanjima nije započet jer su se određene struke osetile p(r)ozvanim da tvrde da u njihovim profesijama nije potrebno izvršiti lustraciju, a među njima su bili i novinari – da vidimo šta građani misle o toj nekoj vrsti lustracionog procesa, odnosno o potrebi ili eventualnoj mogućnosti da se sankcionišu novinari koji su izveštavali na način na koji su izveštavali, I, 17 odsto građana smatra da im treba suditi, da je potrebno sprovesti bilo kakav sudski postupak; 29 odsto ispitanih smatra da im treba zabraniti da se bave novinarstvom i 30 odsto smatra da im treba zabraniti da deluju na bilo koji javni način.
Ti rezultati su pokazali da zapravo u građanstvu postoji određena svest o načinu na koji su novinari delovali tokom devedesetih godina.
NADEŽDA GAĆE, predsednica NUNS-a:
Dozvolite mi da u prvoj rečenici kažem da NUNS ne smatra nikakvim ekskluzivitetom to što smo podneli tužbu za odgovornost novinara za ratnu propagandu i huškačku politiku. Zašto to ne smatramo ničim posebnim, mada je važno? Zato što su mnoge organizacije u Srbiji – od Fonda za otvoreno društvo, Centra za kulturnu dekontaminaciju, Helsinškog komiteta za ljudska prava – od 1990. do 5. oktobra 2000, dok nije došlo do revolucionarnog preokreta i diskontinuiteta s režimom Slobodana Miloševića, finansirali i bavili se ozbiljnim istraživanjima i ako sada pogledate i uđete u bazu podataka, videćete da su neki ozbiljni tekstovi rađeni o tome šta je značila ratna propaganda i ovladavanje jednog pogubnog režima svim medijima u Srbiji, od RTS-a do Večernjih novosti, Politike, Dnevnika…
Dakle, mi se ovde ne bavimo nečim novim. Mi ovde treba da postignemo jedan dogovor – da li ćemo na ovim temama istrajati. A na pitanje zašto sada, izvinite možda cinično, reći ću: Svako zašto ima svoje zato… Mi mislimo da je neophodno da se izađe iz te priče o suočavanju s nedavnom prošlošću koja je bila sramna, bolna, zlokobna.
Možda je jedini problem NUNS-a što je to udruženje bilo dovoljno svesno i htelo da progovori o odgovornosti unutar sopstvene profesije. I treba da nastavimo detaljno da se suočavamo sa lošom prošlošću, ne zato što se svetimo, nego zato što zaista treba svu to odgovornost da stavimo tamo gde joj je mesto.
Mislim da ovo udruženje ima snage da progovori o političkoj odgovornosti, o političkim elitama, ne samo o nečemu što je svakom društvu neophodno, a to su intelektualne elite, bile one stvaralačke, književne, slikarske… Naravno, ne mislim da smo mi novinari elita, ali mislim da veoma dobro znamo šta smo radili i zašto smo radili.
NUNS nije ušao u ovaj proces zato što hoće da sudi novinarima, što nam se „pakuje“. Grešaka je bilo, neko je to svesno radio, neko nesvesno, neko pod pritiskom, neko zato što je verovao u to, ali iznad njih (novinara) postojali su ljudi koji su bili viša instanca. Kao što u vojsci postoji komandna odgovornost, tako i u svakoj redakciji postoji odgovornost glavnog urednika, postoje uređivački kolegijumi, direktori… Ako se vratimo u devedesete, videćemo da su direktori RTS-a, ili Večernjih novosti bili članovi glavnih odbora SPS-a, JUL-a, predsednici poslaničkih odbora, članovi u parlamentu nekadašnje Jugoslavije ili Srbije.
Teško je poverovati da oni nisu znali šta rade i da im nije bilo jasno šta je taktika i strategija. Znali su i vrlo su svesno u tome učestvovali.
Aprila 2001. sprovedeno je istraživanje koje pogubno ilustruje stanje srpskog društva: ispitanici nisu znali kada je počeo rat u Hrvatskoj, Sloveniji, u BiH, a da ne govorimo o Kosovu. Pa kako to da baš građani Srbije to ne znaju, ako su mediji izveštavali? To je jedan od primera koliko je propaganda i manipulacija javnošću bila strašna. Prosto je postalo jasno da su građanima Srbije ispirani mozgovi. I pošto to ne raščišćavamo – takvo stanje vodimo do danas. Pogledajte koliko je najvišem demokratskom telu u Srbiji, a to je parlament, potrebno da usvoji Rezoluciju o Srebrenici. U tom istraživanju iz 2001. više od 50 odsto građana nije verovalo da je u Srebrenici pobijen toliki broj muslimana, a većina njih smatra da su Mladić, Karadžić, Arkan i Milošević bili branitelji srpstva. To je bilo 2001, a evo nas u 2010. i dalje se lomimo o Srebrenici, o tome da li je nešto istina ili ne, i dalje pristajemo da se istinitost činjenica prilagođava određenom trenutku i da se sa činjenicama – laže. I utoliko je naša profesija odgovorna. I to je ono možda jedino ekskluzivno što je NUNS uradio – što je odlučio da se progovori unutar profesije.
VLADIMIR VUKČEVIĆ, tužilac za ratne zločine Srbije:
Poštovani novinari, uvažene dame i gospodo,
Došao sam na ovaj važan skup s namerom da vam se obratim ispred Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, s obzirom na činjenicu da smo upravo mi, prvi u regionu, pokrenuli pretkrivični postupak koji ispituje ratno-huškačku ulogu medija s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka.
Koristim i ovu priliku da kažem da je procesuiranje ratnih zločina danas u Srbiji jedan od ključnih mehanizama utvrđivanja istine o traumatičnim događajima iz bliske prošlosti. Kada je u pitanju uloga medija u tim događajima, smatramo da su stav javnog mnjenja u Srbiji devedesetih, ali i u regionu, kreirale poluistine i laži, kroz medijsku sliku koja je imala zadatak da hrani tzv. patriotizam na način koji je za posledicu imao pljačku, mučenje i zversko ubijanje civila, ratnih zarobljenika, progone i uništavanje dobara.
 Želim još jednom da naglasim da ovde NIJE REČ O NAPADU NA NOVINARE I NA SLOBODU JAVNOG GOVORA. Reč je o sumnji da je lice iz medija počinilo krivično delo organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 145 KZJ, stav 4. Kazna koja je propisana zakonom je između jedne i deset godina. U tom smislu prikupljamo dokaze koji su usmereni na krivično delo koje u sebi sadrži stav koji poziva i podstiče na vršenje ratnih zločina. Imate tu i krivično delo raspirivanje rasne i verske netrpeljivosti, ali to je u nadležnosti nekih drugih sudova, sudova opšte nadležnosti i, kada su u pitanju događaji iz devedesetih, ono je zastarelo.
Slobodu govora u članovima 19 i 20 detaljnije reguliše Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, ugovor koji je prihvatilo više od dve trećine zemalja sveta. Član 19 tako propisuje da niko ne može biti uznemiravan zbog svog mišljenja, da svako ima pravo na slobodu izražavanja, ali da je uživanje tih sloboda povezano sa posebnim dužnostima i odgovornostima.
Tako član 20 Pakta eksplicitno propisuje ono što prelazi granice slobode izražavanja i predstavlja zloupotrebu prava slobode govora: svaka propaganda u korist rata biće zakonom zabranjena, zakonom će biti zabranjeno svako zagovaranje nacionalne, rasne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje. Uprkos rezervi pojedinih zemalja da bi ovakva zabrana ugrozila slobodu izražavanja, Komitet UN za ljudska prava u svom Opštem komentaru broj 11 iz 1983. godine precizira koju vrstu ratne propagande zabranjuje ovaj član: „To je ona propaganda koja preti da će proizvesti ili izazvati akt agresije ili narušavanja mira protivan Povelji UN“.
Takva uloga medija veoma se jasno videla kroz procese koje smo tokom sedam godina rada u Tužilaštvu pokretali. Zastrašujuće je koliko je ljudi bilo zavedeno, omađijano društvenim zlom koje je svoj javni prostor dobijalo upravo u medijima. Prejaka, huškačka reč odvela je na frontove na hiljade njih i probudila motive za radnje za koje smo ponekad teško pronalazili reči da se opišu u našim optužnicama i završnim rečima. Suđenja izvršiocima zločina na jami Grabovo, na Ovčari, zatim u Zvorniku, Trnovu, u Podujevu, u Suvoj Reci, iznela su na videlo samo mali deo tog urušenog društvenog morala koji je bio iz dana u dan hranjen poluistinama, dezinformacijama, grubim lažima, apsolutnom dehumanizacijom protivnika. Hiljadu puta ponovljena laž postajala je istina.
Odmah smo razumeli da je dobra komunikacija s novinarima preduslov za pravilno sagledavanje ovog fenomena. Zato smo, oktobra 2007. godine, uzeli učešće na konferenciji koju su organizovala novinarska udruženja iz regiona u Dubrovniku. Prvi put tada novinari i tužioci zajedno su postavili pitanje da li se za negativnu propagandu može krivično odgovarati. I došli su do zaključka da je to moguće.
Mi smo u Srbiji potom otvorili predmet „Mediji“ i paralelno smo otvorili prostor za društvenu raspravu kako da se to više ne ponovi. To je, s razlogom, izazvalo veliko interesovanje domaće, ali i međunarodne javnosti. Bilo je mnogo negodovanja, samoprepoznavanja, odbrane i sumnjičavosti, negativnog stava prema poslu koji smo započeli. S druge strane, bilo je mnogo onih koji su razumeli aktivnosti Tužilaštva kao “pomoć srpskom društvu“, „da protrese savest ljudi i da podseti na prošlost one koji se više ne sećaju šta je sve na državnoj televiziji i režimskim novinama moglo nekažnjeno da se kaže“, „način da se uspostave standardi i etika za sve nove generacije“ i da „oni koji se smatraju intelektualcima moraju da shvate da javni posao mora da se obavlja odgovorno“.
Tužilaštvo je, pored materijala o odgovornosti medija za ratne zločine, koji je samo godinama prikupljalo procesuirajući krivična dela ratnih zločina, razmotrilo navode iz krivične prijave koju je 03. 07. 2009. godine podneo Izvršni odbor Nezavisnog udruženja novinara Srbije protiv NN lica – odgovornih lica i novinara u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima „Politika“, „Večernje novosti“ i drugim, zbog krivičnog dela organizovanja grupe i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz čl. 145, KZ SRJ.
Sredinom prošle godine uputili smo dopise svim medijima koji su bili u funkciji ratno-huškačke politike, sa zahtevom da nam se omogući pristup i uvid u njihovu arhivsku građu i eventualno kopiranje odabranog materijala, koji se odnosi na ovu problematiku. Od pojedinih medija dobili smo povratnu informaciju, čak i pomoć pri pregledu materijala, kao i fotokopije zahtevanih članaka.
Na pojedine pozive na razgovor i saradnju, upućene tokom jula 2009. godine određenim licima i medijima, i pored više urgencija, do danas nismo dobili odgovor.
U okviru rada na predmetu, razgovarali smo sa novinarima o načinu rada u njihovim medijskim kućama u vreme neposredno pre izbijanja ratnih sukoba i tokom ratnih sukoba na ovim prostorima. Upoznali smo se sa svim prilozima iz podnete krivične prijave, analizirali publikacije, knjige i pisane prikaze, kao i viđenja pojedinih sociologa, novinara i analitičara o događajima iz tog vremena. Pregledali smo na desetine kompakt diskova, među kojima su i „Slike i reči mržnje“ produkcije „Arhitel“ iz Beograda.
Analizirali smo sudsku praksu Nirnberga, Haškog tribunala i Međunarodnog krivičnog tribunala za ratne zločine počinjene u Ruandi, a potom i praksu nacionalnih sudova Nemačke i Ruande. Angažovali smo stručna lica, medijske i pravne eksperte, obavljeni su razgovori sa potencijalnim svedocima, zatražene su odluke o postavljanju direktora i glavnih i odgovornih urednika medijskih kuća u periodu januar 1991. – decembar 1992, kao i Odluka o upućivanju 1.100 radnika RTS na prinudni odmor.
Uskoro ćemo objaviti izveštaj koji će, sa aspekta Tužilaštva za ratne zločine, ponovo podsetiti javnost kako je izgledala medijska slika Srbije devedesetih, sa onim što smo do sada otkrili u pretkrivičnom postupku.
Obimna građa koja je do sada prikupljena u predmetu „Mediji“, prema našoj oceni za sada ne pruža podatke potrebne za konačnu ocenu navoda krivične prijave. S druge strane, činjenica je da izostaje saradnja ključnih medijskih kuća i dnevnih listova, te da još uvek nije prikupljen sav potreban materijal. Zbog svega iznetog, za sada ne postoje pretpostavke za donošenje odluke o tome da li će biti pokrenut krivični postupak.
BRUNO VEKARIĆ, zamenik tužioca za ratne zločine i portparol Tužilaštva:
Nisam imao nameru da dajem značaj pismu koje je stiglo iz UNS-a, koje je vrlo odmereno, uz poštovanje državnih institucija i ograđivanje od namere da se vrši pritisak na Tužilaštvo, ali moram pošto sadrži jednu rečenicu koja zaista nije korektna: „…Tužilaštvo za ratne zločine krivičnu prijavu NUNS-a primilo je sa zadovoljstvom o kojem je obavestilo širu javnost“.
Stepen naše „euforije“ zaista nije suština problema i to je veoma važno ovom prilikom reći, a ukoliko smo objektivni novinari i bavimo se ovakvim temama nije primereno da se ovakve stvari navode u jednom ozbiljnom pismu.
Moram da vam prenesem i reakciju na prijavu (četvorice novinara Večernjih novosti) protiv Izvršnog odbora NUNS-a – jedan naš tužilac prokomentarisao je danas da NUNS-u uopšte u tom smislu ne treba branilac jer se to, opet, prebacuje na neki drugi teren koji nema veze s pravom i pravdom.
Ono što je delimično uzrokovalo ovakvu reakciju Tužilaštva jeste predmet koji je za nas još otvoren; iako je godinu dana prošlo može se reći da smo ga tek započeli. Hiljadu sati materijala neko treba da gleda i iz toga da formira predmet. Potom, postoji potpuna opstrukcija upravo od onih koji se najviše pozivaju na legitimitet. Na primer, 14. avgusta prošle godine uputili smo dopis predsednici UNS-a Ljiljani Smajlović povodom odluka njihovog Suda časti 2000. i 2001. da se iz članstva tog udruženja isključi osam članova zbog nesavesnog postupanja. Uopšte nije odgovoreno na taj naš zahtev.
To nisu uradile ni Večernje novosti, ni RTS, i to samo pokazuje kakav je odnos nekih medija koji ovu reakciju Tužilaštva posmatraju kao progon novinara. Ne može se na ovakav način ponašati prema državnim institucijama. Šta je sledeći korak – da šaljemo policiju u ove kuće? To sigurno nećemo uraditi jer to može da se zloupotrebi i da se od jednog realnog predmeta neko napravi većim ili manjim mučenikom.  S druge strane, moram da naglasim, Tanjug koji je pominjan i u ovim događajima, pa i u prijavi NUNS-a, odmah je reagovao, odgovorio i dao sav materijal koji je Tužilaštvo tražilo. Politika takođe.
Dakle postoji različit odnos i rekao bih da je to prosto i neka skrivena reakcija i to pokazuje koliko je ova tema važna i široka, jer i danas vidimo da neki ljudi očigledno nisu preboleli ratove devedesetih.
BRANKA ĐUKIĆ, direktorka i glavna i odgovorna urednica agencije Tanjug:
Sud će, kako smo čuli, proceniti odgovornost medija, odnosno novinara i urednika u ratovima na području bivše SFRJ u poslednjoj deceniji minulog veka, ali je bez svake sumnje da su mnogi odigrali značajnu ulogu, koja im je dodeljena ili su je sami odabrali, srljajući za političkim projektima na kojima je rat nastao.
To ne znači da su automatski, bez dokaza, „zreli“ za sud, ali ih to takođe i ne amnestira od odgovornosti.
Za sud su relevantne samo činjenice. Činjenica je i da niko, pa ni novinari, nije i ne sme unapred biti izuzet od zakonskih paragrafa za bilo koje krivično delo, uključujući i ratno huškanje i širenje laži, mržnje, poziv na linč, podstrekivanje na zločine, medijsku podršku ratovima…
Na zakon se, dakle, ne sme pozivati paušalno, bez podrobne, objektivne analize tekstova ili emisija u određenim periodima i tokom čitavih ratnih nesreća u bivšoj Jugoslaviji.
Najbolji temelj za to jeste novinska dokumentacija u kojoj se sve može naći i proveriti i doneti pravi sud, bez unapred „utvrđenih istina“. Upravo u tom uverenju Tanjug je prošle jeseni stavio na raspolaganje svoju dokumentaciju na uvid zainteresovanima, uključujući Tužilaštvo.
I ne samo to – Tanjug se sam preispitao u tom smislu, budući da je to jedini pošten pristup, da vidimo šta smo mi radili, a ne da pravimo dosijee o drugima, a da se sa sobom pre toga nismo suočili.
To je, čini mi se, i poštenije i, uostalom, gospodskije. Rezultat tog naše istraživanja je tekst koji je objavljen u NUNS-ovom Dosijeu o medijima, za jun – jul 2009.
Šta je, dakle, bio pravi problem Tanjuga sredinom devedesetih?
Agencija je u tom periodu doživela, mi to ne krijemo, profesionalni pad kada se stavila u službu jedne političke opcije, tačnije jedne stranke, jednog političkog projekta, tačnije – jednog čoveka, Slobodana Miloševića.
Tanjug je poslužio, zloupotrebljen je pre svega u obračunu Miloševića s političkim protivnicima u Srbiji, ne toliko kao sredstvo njegove ratne propagande i mašinerije.
Tanjug se s tim delom svoje prošlosti odavno suočio. I to se danas vidi.
 
NEBOJŠA POPOV, sociolog i glavni i odgovorni urednik Republike:
Sama ideja o tužbi mnoge od nas zbunjuje. Ja imam problem s tom idejom jer imam lično iskustvo kao tužena strana, a nemam nikakvo iskustvo kao strana koja tuži. I ne želim ga. Ali to što ne želim ne znači da poričem svaki smisao te tužbe i svaki smisao ispitivanja odgovornosti za huškanje na rat, jer bi se s našom profesijom moglo dogoditi ono što se događa u čitavom društvu – da proglasimo, pošto više nema rata, da možemo lepo da se pomirimo kao Tadić i Dačić, pa da se Nadežda (Gaće) i Ljiljana (Smajlović) izgrle i izljube i da stvar bude završena.
Neće biti da bi se time išta završilo, jer nije reč samo o etničkoj, religijskoj i rasnoj mržnji, o huškanju na mržnju i na nasilje uoči i tokom rata. To je, naravno, veoma važno, međutim mržnja i dalje traje, i to ne samo ove vrste – etnička, rasna i religijska. Postoji i ideološka mržnja, postoji politička mržnja, nešto što mnogima promiče, a to je socijalna mržnja. Pogledajte samo šta se piše o otpuštenim radnicima, o pobunjenim radnicima, o radničkim štrajkovima. Mnogi radnici su jednostavno proglašeni za suvišne ljude, kao što su bili suvišni i pripadnici druge vere, druge rase i druge etničke zajednice. Tako su proglašeni suvišnim mnogi radnici koji su ostali bez elementarnih izvora prihoda da prežive.
Kada pratimo političke sporove i sukobe takođe možemo videti ogromnu količinu mržnje kojom se osporava »onaj drugi«, ne zato što ima drukčiju neku ideju i koncepciju, nego zato što je nacionalni izdajnik i slično tome, neko ko mora biti eliminisan. Ono što je bitna karakteristika ovog društva jeste da gotovo svi sukobi imaju karakter sukoba »s nultom opcijom«. Jedan dobija sve, drugi gubi sve. Bilo o kojem sukobu da je reč: socijalnom, ideološkom, rasnom, političkom. Dabome, već sam spomenuo, moguće je na to reagovati i jednom tezom, čak propagandom: »hajdete da požurimo da se izmirimo i idemo dalje«.
Izmirili su se i stvoren je jedan provizorijum tobože normalnog stanja, jer nema rata, rat je prošao, a nismo dospeli do onoga što nazivamo normalnim stanjem, da društveni poredak počiva na nekim racionalnim normama – socijalnim, privrednim, političkim, kulturnim…
Podsećam, bilo je vrlo jasno i dobro obrazloženih ideja da je neophodno da ustavotvorna skupština, slobodno izabrana, donese Ustav koji bi bio akt diskontinuiteta s vremenom u kojem vitlaju razni oblici mržnje, bez konačnog raspleta, ishoda.
Nisam sklon onima koji bezrezervno pričaju o neophodnosti suočavanja sa prošlošću, jer vrlo često nije reč o prošlosti, nego o sadašnjosti, pa čak i o budućnosti – dokle god ne bude uspostavljen jedan termin društvenog sistema koji ne počiva na raznim oblicima potpune isključivosti, agresivnosti i raznim oblicima mržnje.
Novinari i njihova odgovornost za sve to izuzetno su važni, međutim ne smemo izgubiti iz vida da je tema vrlo složena, krupna, egzistencijalna za mnoge od nas i da to ne može biti posao samo novinara i samo Tužilaštva. Naučne, kulturne institucije, da ne govorimo o strankama, sindikatima i nevladinim organizacijama, do sada su po pravilu bile ili pasivne, ili su na vešt način birale gde će se angažovati da ne zadru u suštinu problema, tako da postajemo deo nekog inženjeringa koji reprodukuje provizorijum koji zovemo normalizacija, pomirenje, kohabitacija, kako god.
I na kraju bih rekao da ne spadam ni među one koji vrlo rado demonstriraju da je besmisleno raditi bilo šta parcijalno, ako ne obuhvatimo čitav problem. To je jeftina intelektualna demagogija. Mislim da je korisno i ovo što je pokrenuto i svako kritičko preispitivanje savremenosti i ovih provizornih temelja našeg sistema i neophodno je takođe imati koliko-toliko razvijenu viziju promena, koju mi nemamo.
Dakle, bez kritičkog suočavanja sa svim aspektima mržnje, ne samo sa rasnom, religijskom i etničkom, sa stvarnim i mogućim temeljima društvenog poretka i vizijom mogućih promena, nemoguće je nešto postići. Takođe, ne bih potcenio ni veoma važnu ulogu Tužilaštva, mada to može izgledati i paradoksalno da jedan deo državne vlasti, a obično se ne pretpostavlja da to bude baš tužilaštvo, odigra važnu ulogu u nalaženju racionalnih osnova državnog poretka, jer nije reč samo o odgovornosti i krivici novinara, političara, ideologa, raznih intelektualaca, nego o temeljima države čiji je sastavni deo i samo Tužilaštvo.
Biće pravi herojski podvig ukoliko u današnjim okolnostima kada je pravosuđe raspušteno, kao neki ogranak vladajuće partije, što je skandal nad skandalima, da u takvim okolnostima upravo Tužilaštvo povuče jedan strateški, dalekosežno važan korak u kojem se definišu racionalni kriterijumi za realne, razumne osnove normalnog sistema državne vlasti, za razliku od ovog provizorijuma koji počiva na haotičnom sudaranju raznih oblika mržnje i raznih interesa.
Gospodin tužilac je spomenuo reč koju nisam čuo u drugim izlaganjima, vrlo važnu, spomenuo je – pljačku. Nemoguće je shvatiti ove ratove koji su završeni bez veze sa pljačkom koja, dopustite da primetim ono što svi vidite – nije dovršena. Eto, to je takođe jedna krupna tema, ne samo za novinare nego za mnoge druge, ali svako od nas i kao novinar ima određene ozbiljne poslove, utoliko pre ukoliko ne pristaje da bude deo ideološkog aparata bilo koje agresivne, jednostrane ideologije i politike.
Autonomna profesija, autonomno udruženje, izuzetno je važno, a ne samo šta će uraditi tužilaštvo.
ŠEKI RADONČIĆ, novinar iz Sarajeva:
Nije nikakva tajna, Slobodan Milošević je proizveo rat na Balkanu uz pomoć novinara i medija, a vodio ga je uz pomoć generala i tenkova. Udeo novinara u razaranju duša i gradova, u ubijanju ljudi i etike, nije ništa manji od uloge zlih političara i generala. Zlo koje su proizveli novinari, dakle, nije ništa manje od zla koje su počinili uniformisani ratni zločinci i njihovi komandanti u civilu. Novinari su otrovali i naoružali mržnjom mirne i povučene ljude, novinari su tim običnim ljudima, vozačima, konobarima, profesorima, stavili u ruke noževe, kame i čaklje. Tek posle novinara, kao što znamo, na scenu su stupili uniformisani egzekutori, razne vojske i paravojske. Slede tenkovi, topovi, mrtvi, osakaćeni, koncentracioni logori, žene u maramama, kolone bez povratka.
Iskušenje je očigledno bilo veliko. U unutrašnjem sukobu između istine i lažnog patriotizma, kod novinara ratnih huškača prevagnuo je takozvani patriotizam. Više su novinari i drugi vladari reči svojim najjačim oružjem, svojom sabljom ljutom, svojim jezikom, posekli glava na prostoru bivše Jugoslavije, nego što su to učinili i šešeljevci i arkanovci i brojne paravojske, koji su bili samo sredstvo u njihovim rukama.
Patriotsko novinarstvo i patriotski novinari proizveli su, dakle, pravi masakr na prostoru bivše Jugoslavije, ne samo svojim autorskim tekstovima, već i prenošenjem huškačkih govora ostrašćenih političara. Pokušaću da ilustrujem:
Nedavno su španske vlasti uhapsile Veselina Batka Vlahovića, monstruma s Grbavice, koji je tamošnjim istražiteljima mirno saopštio kako je na samom početku rata ubio i spalio oko stotinu muslimana. Bijeljinski advokat Duško Tomić, koji ispred Dečije ambasade iz Sarajeva posetio Duška Tomića u zatvoru u Podgorici, svedoči u podgoričkom Monitoru i sarajevskom Globalu, kako mu je Vlahović između ostalog rekao: »Moja duševna hrana, moja inspiracija i moji idoli, bili su Novak Kilibarda i Vojislav Šešelj«.
Prava je šteta što monstruozne uloge inspiratora i podstrekača rata na prostoru bivše Jugoslavije nisu bili svesni haški tužioci. Njihovi prethodnici u Nirnbergu i Ruandi i te kako su bili svesni uloge novinara i proizvođača rata. Da podsetim, osuđeni urednik Švimer na smrt vešanjem, sud u Ruandi zbog sličnog dela osudio je belgijskog novinara i da ne nabrajam.
Kada sam na jednom skupu pre tri godine u Sarajevu pitao tužiteljicu Karlu del Ponte kako to da ona nije postupila kao što su postupili njeni prethodnici u Nirnbergu i Ruandi, znate šta mi je odgovorila: «Ja za to nisam imala mandat«. Odmah je ustala predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević Vučo – ne samo da je Karla del Ponte imala mandat, već je bila obavezna da procesuira ratne zločince.
Dakle, Haški tribunal nije ostavio domicilnim sudovima sudsku praksu i, ne znam hoću li to grubo reći, tužilačku obavezu da se sudi novinarima ratnim huškačima i ratnim zločincima i to, kao što znamo, ima dalekosežne posledice i po žrtve i po istinu i po nastavljanje prakse nekažnjivosti patriotski nastrojenih novinara na uništavanju neprijatelja režima.
Srećan sam što je Srbija krenula u pravcu procesuiranja ratnohuškačkih medija i novinara, to je prvi korak. Nadam se da će se na takav korak odlučiti i Crna Gora koja nijedan odsto nije zaostala za Srbijom, možda je bila i gora, kao i Hrvatska, Bosna i Kosovo, te će ratnohuškački mediji i novinari u srazmeri sa zlom koje su počinili biti zakonski sankcionisani.
Da se ne zaboravi: protekli krvavi rat na Balkanu imao je svoje inspiratore, arhitekte i ideologe. To su opet bili ljubitelji lepe reči, tako da kažem. Setimo se samo Memoranduma SANU, Dobrice Ćosića, Brane Crnčevića i svih drugih koji su možda iz najboljih namera, neću da grešim dušu, gurali svoj narod i druge narode u provaliju.
I, na kraju, suočavanje sa zločinima ‘profesora mržnje’ – ja ih tako zovem, jeste pre svega pitanje katarze jednog naroda i jedne države. Mislim da mi novinari ne moramo da čekamo na tužioce i sudove, možemo učiniti ono što je do nas. Konkretno predlažem da se u centru Sarajeva, Zagreba, Podgorice i Prištine podignu spomenici žrtvama ratnog huškanja, te da se u svim novonastalim državama na prostoru bivše