ENU nedelju 11.aprila navršava se jedanaest godina od ubistva Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina; neposredni izvršioci nisu odgovarali, kao ni ni vrhovi Službe državne bezbednosti Srbije i njenog beogradskog ogranka. Tadašnji šef države Slobodan Milošević umro je ne dočekavši presudu za svoje zločine, a na slobodi je Miloševićeva supruga, suštinski nalogodavac, Mira Marković. Nakon punih jedanaest godina država nije dala odgovor na pitanje ko su ubice, a činjenica da je u toku (ako i jeste, dokaza nema) tek pretkrivični postupak duboko vređa porodicu Slavka Ćuruvije i demokratsku javnost.
„Država je bolesna, a srpski narod je u bunilu, pod visokom temperaturom. Glavni uzroci tome su Slobodan Milošević i Mira Marković, okruženi sumnjivim osobama, pa čak i kriminalcima. Oni neće prezati ni od čega da bi nas poveli u provaliju”, Ćuruvijina je dijagnoza izgovorena na njegovoj poslednjoj konferenciji za novinare, nakon finansijskog uništenja njegovih listova, u predvečerje NATO intervencije u Srbiji.
Dijagnoza je bila tačna, ali se nada izrečena marta 1999, nakon što je sudija Krsto Bobot izrekao njemu i novinarima Dnevnog telegrafa Zoranu Lukoviću i Srđanu Jankoviću kaznu od tri meseca zatvora zbog teksta „Optuženi kritikovao Milovana Bojića”, nije ostvarila. „Nadam se da neće streljati”, rekao je tada Ćuruvija.
Ubistvo je najavio Miroslav Marković iz Ekspres politike, nameštenik jednog od najmračnijih bastiona Miloševićevog režima, tekstom pod naslovom Ćuruvija dočekao bombe, koji je u Drugom dnevniku objavila i državna televizija.
„Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko svog lista Dnevni telegraf učinio sve sto je ‘bilo potrebno’ kako bi ‘demokratskom Zapadu’, a i ‘zabludelim Srbima’, objasnio kako treba da se okrenu budućnosti koja je, jasno, ‘na Zapadu’. (…) Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali”, presuđuje Ekspresov komentator Miroslav Marković.
A posle njega i ubice. Mediji su objavljivali da je jedan očevidac ubistva kao neposrednog izvršioca prepoznao Luku Pejovića, pripadnika zločinačke Jedinice za specijalne operacije, kao i sumnje Pejovića i pripadnika RDB Miroslava Kurka na mesto ubistva dovezao drugi pripadnik službe Ratko Romić. Prema neosporenom dokumentu o praćenju Slavka Ćuruvije pod radnim naslovom „Ćuran“ Slavka Ćuruviju je na dan ubistva pratilo 27 agenata. Navodni ubica je ubijen decembra 2000.
U svom apelu javnosti iz marta ove godine Jovo Ćuruvija konstatuje da je „Slavko Ćuruvija ubijen jer se borio za slobodnu misao i slobodnu reč“.
„ Njegova žrtva mora da ujedinjuje novinare, da ih stalno opominje na solidarnost, da ih drži na okupu. Posledice nerazjašnjenog zločina su postavljanje bombi na prozor novinara, paljenje njihovih automobila, prebijanja, zastrašivanja, postavljanje bombi pod reportažna kola, pretnje na stadionima. Pomozite mi da dokažemo da Srbija nije zemlja gde je moguće ubiti novinara i ostati nekažnjen“.
Gde su ubice, organizatori, pomagači, nisu svi mrtvi, gde je, konačno, ta optužnica i koliko će još tužilačkih mandata obeležiti ista rečenica u kojoj se saopštava da je istraga došla do nekih opipljivih dokaza. Državni kontinuitet viđen očima nezasitih koalicionih partnera podrazumeva nedodirljivost udbaša i desperadosa u policiji, pravosuđu, sa ulice, zaslužnih ubica iz novih srbijanskih ratova. Ko zna čemu će valjati…
Bojan Tončić
