ENU NATO bombardovanju zgrade Radio – televizije Srbije, u Beogradu, 23. aprila 1999. u 02:06 časova, poginulo je, zvanično, 16 radnika RTS. Danas, nakon jedanaest godina, izvesno je da su u vrhu vlasti Slobodana Miloševića bili realizatori zverske nakane da se žrtvovanjem ljudi koji su radili svoj posao, a nisu na vreme udaljeni od davno (oktobar 1998,) obeleženog cilja Alijanse, osnaži propaganda, usmerena, pre svega, ka Srbiji.
Odbrana vrha tadašnje državne propagande, vojske i politike unekoliko je razumljiva, baš kao i odbrana sadašnjeg koalicionog establišmenta koji štiti zlikovce u svojim redovima. Preciznije, koalicioni establišment znači bratstvo po zločinu i prikrivanju zločina – Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, odaberimo redosled. A što bi bilo teško demokratama da lažu i ćute, ucenjuje ih nežno koalicioni partner koji uživa u plodovima ratnih zločina i mirnodopskih zlodela kojima kraja nema.
Zoran Janić, autor kapitalnog svedočanstva o žrtvovanju radnika Radio – televizije Srbije pod naslovom „Tišina u Aberdarevoj“, povodom godišnjice NATO bombardovanja RTS kaže za e- novine da nijedna tvrdnja iz njegove knjige nije demantovana, dovedena u pitanje ili na bilo koji način osporena“. A knjigom je optužio državni vrh za zločin.
„ U vreme kad je knjiga nastajala, jedna od glavnih mojih briga bila je izbeći po svaku cenu pravljenje nekih materijalnih grešaka, na osnovu čega bi kasnije neko mogao osporiti istinitost cele knjige i time, na izvestan način, potkopati verodostojnost celog tog poduhvata. Kasnije sam zažalio što nisam namerno ostavio neke netačnosti kako bi knjiga dospela ipak na sud, jer je njoj tu i mesto. Ona je pisana kao pledoaje za prošireno i obnovljeno suđenje, za reviziju celog postupka i utvrđivanje punog činjeničnog stanja. Međutim, kako stvari stoje, iz ove perspektive i sa ovim iskustvom za sobom, mislim da sam mogao komotno napisati šta god sam hteo, to ništa ne bi promenilo na samoj stvari; to što su knjige ove vrste u Srbiji i danas jednostavno osuđene na zaveru ćutnje, govori mnogo, govori sve. Svoja zločinačka dela ova država još uvek je spremna da prizna samo ćutanjem“, kaže naš sagovornik.
Žanka Stojanović, majka ubijenog Nebojše Stojanovića, tehničara u masteru, zastupnica porodica žrtava podseća na „adresu krivaca“ za to što istinski krivci nisu privedeni pravdi.
Gomila dokaza o tome da je bombardovanje RTS-a bilo izvesno i da odgovorni ljudi za to što radnici RTS-a nisu sklonili, već su pod vojnom obavezom čekali smrt, dosad nije zanimala državne institucije.
„Pravda nije postignuta, iako dokaze imaju gospoda Tadić, gospodin Šutanovac i Miljko Radisavljević. Prema tome, adresa za pravdu i istinu je njihova, a ne adresa porodica žrtava. Dokazi su nedvosmisleni, kaže Žanka Stojanović.
Janić insistira na ćutanju pravosuđa
„ Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal knjigu smo predali kao materijalni dokaz, pre gotovo pune četiri godine. A od njega, uprkos obećanjima njegovog blagorečivog portparola (Tome Zorića), još nismo dobili nikakav odgovor – od njih, dakle, ni mukaet“, kaže Janić.
On ističe da je u Srbiji vidljiva potreba za „istinskim i temeljnim reformi pravosudnog sistema u koje bi bili nužno ugrađeni i principi lustracije“. Suština komunikacije porodica žrtava, kaže naš sagovornik, „sastojala se u praznim, neiskrenim obećanjima nakon kojih bi obično usledio dugotrajan muk, pun i iskren“.
„Ostaje nam da još jednom iscrpimo tzv. „sva dostupna pravna sredstva“. Obratićemo se povereniku za ljudska prava, glavnom tužiocu, a nakon zakonskog roka od mesec dana, ukoliko ne dobijemo nikakav odgovor, sledi žalba Ustavnom sudu, a onda dižemo ruke od svega. Hteo sam da kažem: od svega u Srbiji i svega što se tiče njenih institucija. Idemo u Strazbur“, zaključuje Zoran Janić.
Porodice žrtava obratile su se Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal sa zahtevom za obnovu i proširenje postupka u slučaju mogućeg žrtvovanja šesnaestoro radnika RTS-a, koje su, po uverenju samih porodica i šire javnosti, izvršili državni i vojni vrh Republike Srbije tokom intervencije NATO 23. aprila 1999. u dva časa i šest minuta”, ističe se u zahtevu. Porodice su tada naglasile da se na suđenju pred Okružnim sudom u Beogradu 2001-2002, Dragoljub Milanović “pojavio kao pojedinac, a na kao deo društvene, političke i vojne hijerarhije (u ratu je imao čin generala) čiji je deo bio, i čija je naređenja izvršavao”.
Porodice stradalih i njihove kolege iz RTS-a održale su u vreme bombardovanja pomen, kod spomenika „Zašto“ na kom je još jednom istaknuto da odgovora na to pitanje nema.
Bojan Tončić
