ENPristigli su nečujno, gumenim čamcima, i odjednom su izmileli iz mraka na brod koji je bio stacioniran negde oko sto milja od Izraela – započinje svoju ispovest snimatelj Srđan Stojiljković, koji je poput ostalih aktivista koji su prenosili humanitarnu pomoć za Gazu bio pritvoren u strogo čuvanom zatvoru „Ela“ u izraelskom gradu Berševi.
On svedoči da su izraelski vojnici pokušali da se zakače za brod, bacajući „zvučne bombe“, dok je posada uperila jaka svetla u njih, a potom i šmrkove za gašenje požara. Izraelska vojska se povukla, ali se pojavio helikopter iz kojeg je iskakao jedan po jedan izraelski vojnik.
– Počelo je komešanje, izbila je panika i čuli su se pucnji. Ljudi sa broda, inače nenaoružani, ščepali su jednog vojnika, razoružali ga i odveli u unutrašnjost broda. Razoružali su još jednog, povukli u međustepenišni prostor, gde su Turci spuštali prvo svoje ranjenike, a potom i jednog po jednog mrtvog… Jedan među njima upucan je među oči. Nakon što je počela pucnjava, Turci su skidali lance sa broda i šipke, što im je poslužilo kao oružje – priča Srđan umornim glasom nakon višednevnog nespavanja.
Snimao je sve to oko pola sata, četrdeset minuta, a onda se smestio u sobu sa novinarima koji su se poređali držeći ruke na stolicama.
– Svi smo sedeli na podu, uza zid, i čekali da vojska prođe i pregleda nas. Sa broda sam otišao samo sa pasošem i ličnim dokumentima koje sam držao u torbici oko vrata – kaže Srđan.
Po dolasku na obalu sprovodili su ih jednog po jednog i ponovo pretresali. Registrovani su u kompjuterskoj bazi, a onda smešteni u „marice“. Vozili su ih dva sata u nepoznatom pravcu. – Kroz sitna prozorska okna videla se samo magla i pustinja, sve dok nas nisu sproveli do zatvora „Ela“ usred pustinje Negev, čiji smo bili prvi zatvorenici – navodi Srđan.
Zatvorski kompleks okruživala je garda. Proveli su ih kroz tri-četiri kapije, dva-tri bezbednosna pojasa, podelili u nekoliko grupa, a zatim u ćelije od po četiri pritvorenika.
– Znali su ko je među nama novinar i prema nama su pažljivo postupali. Imali smo povlašćen status, dok su ostali primali packe i bili šikanirani. Uredno smo dobijali hranu, ali morali smo da poštujemo zatvorski režim spavanja. Vrata ćelija, inače otvorena preko dana, zatvarala su se uveče u devet. U drugim sekcijama budili su pritvorenike noću lupnjavom o vrata, nazivali ih teroristima – priča on.
Neizvesnost je trajala dva dana, sve dok ga nije posetio naš otpravnik poslova i obavestio da će vrlo brzo biti deportovan u Tursku.
– To se prekjuče i dogodilo. Na aerodromu u Tel Avivu proveli smo čitav dan smešteni u avionima koje je poslala turska vlada. Ni tamo naša grupa nije imala problema sa gardistima, ali ne i ostali koja su ponovo šikanirani. U avionu su nam obezbedili da se pomoću satelitskog telefona javimo porodicama. Konačno, posle devet časova provedenih tamo, avion nas je prebacio za Istanbul. Tu se moja priča završava – kaže na kraju Stojiljković i dodaje da je on bio neutralni učesnik i da ne želi da staje ni na čiju stranu.
Tanja Nikolić-Đakovič
