EN
Ukrajinska državna tužiteljka na svojoj FB strani tvrdi da je brojka duplo veća.
Jevgenij Sakun, ukrajinski snimatelj TV Uživo ubijen je 1. marta tokom raketnog napada na TV toranj u Kijevu; Viktor Dedov poginuo je 11. marta u Mariupolju nakon što je njegov stan bombardovan; Brent Renaud, američki novinar ubijen u Irpinu, 13. marta; Pierre Zakrzevski, kamerman Fox News i ukrajinska novinarka Oleksandra Sasha Kuvshinova ubijeni su 14. marta dok su izveštavali iz Horenke; ruska novinarka portala Insajder (kojeg je zvanična Moskva često optuživala za širenje lažnih vesti) Oksana Baulina ubijena je dok je izveštavala o ruskom razaranju iz kijevskog okruga Podolsk.
Rusko nadzorno telo ukinulo je Euronews kanal i blokiralo njegove veb stranice u Rusiji zbog, kako je navedeno, lažnih izveštaja o ruskoj specijalnoj vojnoj operaciji u Ukrajini. Euronews je oštro odbacio navodeo lažnim vestima i pozivanju građana na proteste, apelujući na vlast da se pridržava člana 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, čiji je Rusija potpisnik. U takvim okolnostima ne čudi da dostupne društvene mreže dobijaju na značaju, pa se tako invazija na Ukrajinu naziva i „prvim svetskim TikTok ratom“.
Kompleksnosti situacije doprinosi radikalizacija stavova i postupanja na svim stranama. Najteže je nezavisnim i profesionalnim novinarima koje možemo da razumemo svi mi koji smo prošli kroz pakao rada tokom devedesetih godina i sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije. Tokom bombardovanja imali smo na snazi krajnje restriktivan Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine, dok Rusi imaju zakone kojim se sprečava širenje dezinformacija i korišćenje vokabulara koji zabranjuje korišćenje reč „rat“. Jasno je da je nemoguće uskladiti rad u takvom zakonskom okviru sa novinarskim profesionalnim kodeksom.
Svaki akt solidarnosti i pomoći privlači pažnju, pogotovo ako dolazi sa ruske strane. Glavni urednik ruske Nove gazete, dobitnik Nobelove nagrade za mir, Dmitrij Muratov odlučio je da proda medalju dobijenu uz tu nagradu na aukciji, kako bi dobijeni novac bio upućen ukrajinskim izbeglicama. Muratov i Nova gazeta su pozvali na hitnu obustavu vatre u Ukrajini, razmenu zarobljenika, vraćanje tela poginulih, davanje humanitarnih koridora i pomoći, i na brigu o izbeglicama. Muratov je pozvao i na pomoć i podršku Novoj gazeti kao izdanju „koje se bavi istinskim novinarstvom“ u zemlji gde vlast „stalno želi nešto da zabrani, dodajući da se njeni novinari ne boje da prenose istinu“. Nažalost, i Nova Gazeta je juče morala da ustukne i prestane sa publikovanjem sadržaja u novinama, na sajtu ili društvenim mrežama. Tako je, pod pretnjom gašenja, do daljeg ućutkan poslednji uticajni mediji koji je kritikovao Kremlj.
Tim pre je interesantna nedavna debata o pojmu novinara i medija koja se vodila u Gdanjsku na konferenciji slobodnih evropskih medija. Evropska federacija novinara se tome žestoko usprotivila sa argumentacijom da je to „opasno pogotovo za zemlje gde je demokratija vrlo slaba i gde takve definicije mogu biti iskorišćene za uskraćivanje i sužavanje slobode medija“. Treba pomno pratiti dalje rasprave na tu temu u iščekivanju usvajanja Akta o slobodi evropskih medija koji će se prvenstveno odnositi na zemlje Evropske unije, ali i na države kandidate poput Srbije koja bi svoje medijsko zakonodavstvo u dogledno vreme trebalo da uskladi sa novom medijskom regulativom.
Jasno je da Srbija nije imuna od svih trendova sa kojima se suočavaju mnogo razvijenija medijska tržišta. SLAPP tužbe, različiti oblici pritisaka i ugrožavanje bezbednosti novinara jesu izazovi koji se, poput spojenih sudova, prelivaju iz jedne u drugu državu. Zato je bolje da imamo pravni okvir koji odgovara na izazove novog vremena. Primena ionako zavisi od političke volje.
