ENMože da bude i ne mora da znači.” Tako je juče mogao da glasi odgovor na pitanje da li je TV Avala promenila vlasnika.
U zvaničnom registru privrednih subjekata sve je po starom i zahtev za upis, kako se to pravnički zove, statusne promene (prodaja, spajanje, pripajanje…), što se po zakonu obavezno mora uraditi u roku od 15 dana, do kraja radnog vremena nije stigao u Agenciju za privredne registre. Predsednik Upravnog odbora i najveći pojedinačni suvlasnik Danko Đunić nije se oglasio na naš poziv – da potvrdi ili demantuje nezvanične informacije o prodaji TV Avala, koje su usledile nakon podnošenja ostavke Slobodana Arežine, zbog, kako je, sada već bivši glavni i odgovorni, urednik u prvi mah obrazložio, „promena u uređivačkoj politici koje zahtevaju vlasnici TV Avala u nameri da komercijalizovanjem programa povećaju njenu glednost”.
Po podacima iz javne elektronske knjige – registra privrednih subjekata, članovi društva sa ograničenom odgovornošću TV Avala, registrovanog 17. marta pretprošle godine za radio-televizijske aktivnosti i spoljnotrgovinski promet i usluge u spoljnotrgovinskom prometu (što je, gotovo po pravilu, obavezna prateća delatnost registrovanih firmi), i dalje su: „Deksin” DOO, preduzeće za filmsku delatnost i trgovinu, „Tehno-progres” DOO, preduzeće za spoljnu i unutrašnju trgovinu, ITM Grup, „Tak vižn”, preduzeće za filmsku proizvodnju, distribuciju i trgovinu, „Medija plus”, preduzeće za marketinške i kompjuterske aktivnosti, Ekonomski institut AD, svi iz Beograda, „Metalac” iz Gornjeg Milanovca i Danko Đunić kao fizičko lice. Inače, Đunić je, prema podacima iz registra, zapravo i i najveći pojedinačni suvlasnik – sa ulogom od 1.108.742 evra, što je udeo od 48,03 odsto u ukupnom osnivačkom kapitalu TV Avale koji iznosi – 2.308.312,58 evra. Doda li se Đunićevom ličnom ulogu i 0,99 odsto udela Ekonomskog instituta, koji zvanično zastupa direktor Dobrosav Bata Milovanović, a u kome je Đunić predsednik Upravnog odbora i faktički prvi čovek, u Đunićevim rukama je 49,02 odsto ili bezmalo polovina vlasništva u TV Avala.
Po 0,99 odsto udela, sem Ekonomskog instituta, imaju i „Deksin” i „Tak vižn”, a po pola procenta „Metalac” i IMT koje vode Dragoljub Vukadinović i Toplica Spasojević, dok su posle Đunića najveći suosnivači ili suvlasnici „Tehno-progres” sa udelom od 32,28 odsto (upisani kapital 745.000 evra) čiji su osnivači pola-pola Živan i Živka Janković, i „Medija plus” sa 15,72 odsto, čiji je direktor i stopostotni vlasnik Goran Đikić.
Članovi Upravnog odbora TV Avala su, uz predsednika i zastupnika firme Danka Đunića, i Života Janković i Dobrosav Milovanović.
Mada završni računi, odnosno finansijski izveštaji za 2007. još nisu gotovi (tačnije, predaju se Centru za bonitet Narodne banke Srbije do kraja februara za prethodnu godinu), sudeći po podacima iz finansijskog izveštaja o poslovanju TV Avala u 2006. godini, unetim u registar privrednih subjekata, radio-televizijski biznis, sem medijskog uticaja, nije se baš isplatio sadašnjim vlasnicima TV Avala. Jer, firma je u 2006. poslovala sa gubitkom od 111.816.000 dinara. Poslovni prihod na kraju prve godine rada iznosio je 35.946.000, a rashodi su bili četiri puta veći – 147.647.000 dinara. Vrednost aktive ovog privrednog društva bila je 113.691.000, a kapitala 85.925.000 dinara
Pod pretpostavkom da poslovna 2007. godina za Avalu nije bila bolja od prethodne, ma koliko to uređivačkoj garnituri, koja, po prirodi stvari, novinarstvo stavlja ispred komercijale, ne odgovara, ekonomski je logičan svaki potez menadžmenta koji želi da popravi poslovni učinak – bilo smanjivanjem broja zaposlenih i saradnika ili pokušajem da poveća gledanost, s ciljem da privuče više oglašivača.
Naravno, pitanje je da li je povećanje broja gledalaca, među kojima je najviše običnog sveta, u ovim našim okolnostima, uvek srazmerno rastu komercijalnih efekata – zakupa termina i dotacija. Jer, novac je u rukama onih koji umeju da odreaguju odbijanjem da se reklamiraju u onim medijima čija uređivačka politika ne podržava njihove poslovne zahvate ili to ne čini, po njihovom osećaju, u dovoljnoj meri. Na taj način ih kažnjavaju, pa bili ti mediji i nacionalni i najuticajniji.
S čisto ekonomskog stanovišta možda bi i prodaja onoga što ne donosi finansijsku dobit bila razumljiv i ispravan poslovni potez sadašnjih vlasnika. Istina, u slučaju kada za to nema zakonskih ograničenja, kao, recimo, da TV stanice nekoliko godina po dobijanju nacionalne frekvencije ne mogu da pređu u ruke drugog vlasnika.
Vesna Jeličić
