ENOnda je upriličen sastanak. S jedne strane predstavnici vladajuće koalicije, s druge strane novinari. Zna se šta je posle bilo. Predstavnici vlasti loše su prošli. Ali to još ne dokazuje da su novinari neka sila, već najpre da parlament malo ko zarezuje.
Otuda bih sugerisao da se ne obrati samo pažnja na finale ovog mučnog skupa, već na širi povod zamagljen svađom i naknadnom optužbom da bi „ovi iz Skupštine” da uređuju novine.
Dragoljub Mićunović je rekao najmanje jednu potpuno tačnu stvar. Rekao je da su mediji i Skupština „glavni akteri demokratije” i da stoga mediji ne bi trebalo da „ruše ugled ove institucije”. Mediji su budno oko naroda. Oni treba da pišu o zakonima koji se ovde donose, o atmosferi… O tome zašto poslanici putuju, odlučuje parlament, a ne mediji – rekao je Mićunović, predsednik Odbora za inostrane poslove, navodeći da je povod za konferenciju bilo zlonamerno pisanje jednog beogradskog lista o troškovima delegacija u inostranstvu 2009. godine.
Tako je dobar razlog da se sretnu „barjaktari demokratije” zagađen lošim povodom. Ispred Skupštine počasni špalir, a unutra gotovo „topli zec” ili je, barem sluteći po reakcijama javnosti na ovaj događaj, to tako doživljeno. Ako je ono prvo, s gardom i tepihom, smišljeno da bi se u javnosti istakla dostojanstvenost narodnog doma, onda ovo drugo tome ne služi. Spolja gladac, a unutra – jadac!
Gostujući pre neki dan u jednoj televizijskoj emisiji, gotovo da sam mogao da osetim, istina prećutano, zgražanje voditeljke što nisam imao ništa protiv garde i tepiha. Spadam u one koji misle da je Skupština potcenjena u svakom smislu i nemam ništa protiv toga da joj se dostojanstvo podiže i sadržajima koje manje više blazirana politička čaršija posmatra s gađenjem. Ali, za povratak dostojanstva nije dovoljno sadržaju rada dodati malo holivudskog spektakla. To rade i zemlje s dužom i uljuđenijom parlamentarnom tradicijom nego što je naša. Oko tog dostojanstva moraju nešto da urade i poslanici često skloni da stranačke i pojedinačne interese nadrede ugledu i značaju institucije.
Za ovih dvadeset godina obnovljenog višepartijskog sistema srpska Narodna skupština je ostala najpotcenjenija od svih institucija.
Milan Milošević, moj kolega iz „Vremena”, pre dve nedelje napisao je: „Uzroci derogiranja ugleda Skupštine su inače različiti – neodgovornost i neobuzdanost poslanika; skandali i sukobi na otvorenoj sceni, prelasci poslanika, izloženost Skupštine oku javnosti, veća nego kad su u pitanju druge grane vlasti; pa i udvorištvo medija prema izvršnoj vlasti u čije manipulacije sigurno spada i davanje miga za kampanje protiv parlamenta (mi radimo, a oni pričaju!)”.
Zamislimo, makar hipotetički, a to se, verujte mi na reč, događa gotovo svakodnevno, da li bi bila ista reakcija da je neki ministar bio ljut na novinare i da ih je okupio da im ispravi greške u tekstovima. Teško.
U tom podzemnom svetu uticaja političara na novinare događaju se svakodnevno veći skandali od ovog skupštinskog, a obe strane, i političari i novinari, tu vrstu „dijaloga” smatraju možda neprijatnim ali sastavnim delom svog posla. I niko o tome, osim u retkim izuzecima, ne izdaje saopštenja.
Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika „Vreme“
