ENNa petoj strani „Pravde” Predrag Popović, glavni urednik, pod naslovom „Legija, Suša i beli miševi”, suprotstavio se Gordani Suši, urednici VIN magazina, jer je zatražila da se ,,′Pravda′ kazni zbog objavljivanja Legijinog pisma podrške vladici Filaretu”, a čitalac koji ne kupuje ove novine svakodnevno, tek na sedmoj strani može saznati detaljnije šta je prethodilo ovom komentaru.
Uz mišljenja nekoliko čelnika i dočelnika glasnika (direktora radija „Fokus”, urednika diplomatskog dnevnika VIP, glavnih urednika „Svedoka” i NIN-a, zamenika glavnog urednika „Presa”), mogu se složiti kockice. Ali ne potpuno. Ne znam šta je tačno (citat) rekla (ili napisala?) Gordana Suša i gde. Može se pretpostaviti da je rekla u VIN-u, ali nije nemoguće da je i negde napisala. Uostalom, nije važno gde, ali je važno šta je – tačno – rekla (napisala).
Iz izjava rečenih glavnih i doglavnih šefova navedenih glasila vidi se da podržavaju odluku „Pravde” da se obnaroduje pismo Ulemeka, sa, pojedinačno, izvesnim dodacima. Kao što je, na primer, primedba zamenika glavnog urednika „Presa” Vučićevića da je „time naneta šteta vladici mileševskom Filaretu”. Jer ga „dodatno i nepotrebno dovode u vezu sa ljudima poput Legije”. Ili napomena glavnog urednika NIN-a, Reljića, da pismo ne bi stavio na prvu stranu, kao i da „Suša nije mislila na cenzuru već na Savet za štampu” koji još nije zasnovan, a kada bude, njegove odluke neće biti obavezujuće.
E pa, eto, i ja se slažem sa onima koji smatraju da je pismo rečenog Ulemeka, ubice čoveka, trebalo objaviti. I ja bih ga objavio, da sam glavni u nekoj novinici. Iz istih razloga koje navode svi koji opravdavaju postupak „Pravde”. Jer, objaviti razgovor sa nekim, ne znači i poistovećivanje sa njim, objaviti nečiji stav, takođe. Kao i poruke Bil Ladena.
I u pravu je Predrag Popović kada se odlučio da objavi rečeno pismo, ali šta mu je trebalo da se prostački ponese prema koleginici Gordani Suši i to još nazove „polemikom”?
I to ne polemikom s njom, već sa belim miševima, jerbo Popović kroz ceo komentar čitaoca upućuje da ona pije. Navodeći i vrstu pića. I da je pri piću napisala ili izgovorila, napad na „Pravdu”.
„Istina koju nudi ′Pravda′, znam, nije vam po volji”, piše Popović, dajući do znanja da istina nije jedna.
A ako je više istina, šta je istina?
I naglašava da će ovaj list čitaocima pružati „sve što smatra da je u njihovom interesu…”.
Ali, koje to glasilo nije pomešalo sopstvene i čitaočeve interese? Odnosno, prikazalo i nametnulo svoje, kao interese čitalaca? To je posebna priča.
Pročitao sam ovih dana još nekoliko tekstova glavnih urednika.
Na primer, uvodnike „Srbije” i „Evrope”. Prvi je revija (tek se pojavio), drugi, nedeljnik za koji uvodničar (novi glavni urednik) smatra da je tek sada nastao. Pre njega šta je bilo, veli, ne zna, zato što ga ne zanima. On ide od početka.
Može biti zanimljivo kako se čitaocima predstavljaju „Srbija” i „Evropa”. U „Evropi” Dušan Veličković u jedinom, krupnom međunaslovu kazuje: „Želeo bih da EVROPA bude prvi pravi evropski njuzmagazin u Srbiji”. A nadnaslov uvodnika je: „Evropa”. Sve u svemu, iz celog opširnog teksta može se upamtiti, osim navedenog, da ove novine treba da postanu „ozbiljan i zanimljiv kulturno-politički magazin, nezavistan i relevantan, ali istovremeno i zabavan…”
Pa dobro. Videćemo.
A Nacionalna revija „Srbija”, broj dva (ugledah je u novinarnici i odmah kupih), iz pera Branislava Matića takođe predskazuje šta će u budućnosti nuditi čitaocima. Sve u svemu, smatra da se mi (Srbi) ružimo u sopstvenim očima i da će ova revija donositi našu lepšu stranu. Doslovno: „Gledaće ljubavnim, ali realnim očima”. (E, pa gde to ima? Ljubav i realnost?). Ima u ovom tekstu još koješta što bi se navelo, ali, pri kraju uvodnika, Matić piše: „Zbog svega toga, ovo što smo u skici izložili, nije tek model za jedan časopis, nego i za odgovornu državnu politiku.”
Bogami, ovi ne idu na malo. No odmah na državu. A koji su? Izdavač je „Princip Bonart Pres”, za izdavača Mišo Vujović, direktor i glavni urednik. (Od tog dvoga nemojte me odvajat′.)
O čemu brinu „Evropa” i „Srbija” ne brine „Tabloid” Milovana Brkića.
On u uvodniku kazuje da ga je posetio ruski kolega i upozorio da je na redu da bude ubijen od strane vlasti, i da je to nagovešteno u „Presu”.
Ali, na trećoj strani objavljuje da ga g. Verner, zamenik generalnog direktora „Politike”, poziva na otvaranje medijske kuće VAC u Srbiji, iako ga je „Tabloid” veoma kritikovao.
Pa dobro, jedno sa drugim ne mora biti u suprotnosti.
Slobodan Stojićević
