EN
Procene se redovno sprovode od 2013. godine, a istraživanje je zanosvano na holističkoj perspektivi, uzimajući u obzir pravne, političke i ekonomske varijable koje su relevantne za analizu nivoa pluraliteta u medijskim sistemima u demokratskim društvima.
Zakoni dobri – implementacija loša
Rezultati istraživanja pokazali su da sloboda izražavanja de jure uživa visok nivo zaštite uz ustavne i zakonske garancije u skladu sa međunarodnim standardima koji su na snazi. Međutim, u implementaciji i dalje postoje problemi kao što su inkriminisanje klevete, korišćenje strateških tužbi protiv učešća javnosti (SLAPP) i sumnjiva efikasnost pravosuđa.
Što se tiče javnih aktera, većina država ne ograničava slobodu izražavanja na internetu putem opštih mera blokiranja ili filtriranja. Analiza je potvrdila da je moderiranje sadržaja zabrinjavajuće, jer onlajn platforme nisu dovoljno transparentne u njihovoj praksi i ne daju podatke koji bi omogućili potpunu procenu njihove prakse u vezi sa filtriranjem/uklanjanjem/blokiranjem onlajn sadržaja.
Slično tome, pravo na pristup informacijama je zakonski zagarantovano u celoj EU i zemljama kandidatima koje se procenjuju u ovom izveštaju. Međutim, postoji značajan jaz između slova zakona o slobodnom pristupu informacijama i njegove primene.
U praksi, novinari dosledno nastavljaju da nailaze na poteškoće pri traženju informacija od vlade. To uključuje odbijanja, nepotrebna odlaganja, administrativnu tišinu i taktiku diverzije, kao i neefikasan postupak žalbene procedure.
Uprkos tome što su države članice EU morale da transponuju Direktivu o zaštiti uzbunjivača do decembra 2021. godine, u vreme pisanja izveštaja, samo 13 država članica ju je prenelo u svoje nacionalno zakonodavstvo.
Napori vlada da povećaju svest o dostupnoj zaštiti za uzbunjivače su minimalni.
Povećan broj napada na novinare, kako uživo tako i u onlajn okruženju
Kako je izvestio Savet Evrope (2022), u 2021. broj fizičkih napada na novinare povećan je za 61%, dok su incidenti uznemiravanja i zastrašivanja, uključujući i one od strane političara i vladinih zvaničnika, povećani za 57%.
Nacionalni medijski regulatori mogu da igraju ključnu ulogu u definisanju standarda za medijske politike, u okruženju koje se sve više menja, novim digitalnim tržištima i uslugama. Iz tog razloga, medijske vlasti treba da budu oslobođene ekonomskih i političkih interesa prilikom imenovanja u njihove odbore, prilikom izvršavanja svojih nadležnosti i prilikom obavljanja statutarnih aktivnosti.
Glavni pokretači rizika, u oblasti tržišnog pluraliteta, vezani su za koncentraciju vlasništva nad medijima i dominaciju samo nekoliko aktera u digitalnom sektoru.
Rizici po ekonomsku nezavisnost novinara i uređivački sadržaj su i dalje zabrinjavajući.
Da bi transparentnost vlasništva nad medijima bila efikasna, detalji o vlasništvu nad medijima moraju biti dostupni javnost.
U nekim zemljama zakon ne garantuje transparentnost vlasništva nad medijima. Štaviše, digitalni mediji često ne ispunjavaju obaveze transparentnosti, pogotovo kada im je sedište van zemlje u kojoj posluju.
U nekim državama članicama postavljeni su različiti regulatorni okviri kako bi se ograničila koncentracija na medijskom tržištu, sa ciljem zaštite medijskog pluraliteta i raznolikosti.
Pretnje medijskom pluralizmu u ekonomskoj oblasti takođe potiču od uticaja biznisa na uređivački sadržaj. Ekonomska nezavisnost novinarstva i novinara je u opasnosti.
Politički uticaj vidljiv je u Evropskoj uniji i zemljama kandidatima. Ovaj problem preovlađuje u tradicionalnim medijima. Nedostatak transparentnosti vlasništva i uredništva u digitalnim medijima, detekciju političkog zarobljavanja čini težom. Zakoni za sprečavanje sukoba interesa često su neadekvatni za određenu oblast medija ili se ne sprovode efikasno.
Ne postoje efikasni mehanizmi koji štite uređivačku politiku.
Uprkos nekim vidljivim poboljšanjima, pristup medijima za žene nije adekvatan.
Povećan rizik od širenja štetnog govora
Širenje štetnog govora ostaje problem u većini proučavanih zemalja. Rizik od širenja govora mržnje je povećan.
Što se dezinformacija tiče, čini se da se zemlje sa najmanjim rizikom oslanjaju na saradnju različitih aktera: državnih aktera, medijskih aktera i civilnog društva. Usvajanje pravnog okvira za borbu protiv dezinformacija često izaziva intenzivnu diskusiju, jer je obično ili previše restriktivan pa samim tim ograničava slobodu izražavanja, ili je previše labav da bi bio efikasan. Osim toga, teško je proceniti efikasnost ovakvih regulatornih okvira, pošto su oni još uvek novi.
Što se tiče pristupa manjina medijima, mnoge etničke i verske manjine bore se za glas i pravedno predstavljanje. Loša je praksa i pristupa medijima osobama sa invaliditetom.
Konačno, pandemija COVID-19 je naglasila potrebu za jačanjem medijske pismenosti. Međutim, takav pristup zahteva oblik saradnje između različitih aktera, kao i adekvatno finansiranje. Oba elementa često nedostaju u većini zemalja. Na primer, kada se medijska pismenost implementira u nastavni plan i program obaveznog obrazovanja, obuka za nastavnike često izostaje.
Monitoring medijskog pluralizma u Srbiji
U 2021. godini, u medijskom ambijentu Srbije došlo je do blagih poboljšanja u oblasti socijalne uključenosti, kao i do pogoršanja u oblasti političke nezavisnosti.
Vlada Republike Srbije do danas nije objavila ni konačne nacrte zakona iz oblasti medijskog zakonodavstva, a implemetacija sadašnjeg zakonskog okvira je veoma loša, sa sistemskim kršenjem slobode izražavanja u praksi.
Nezavisnim novinarima je često uskraćen pristup zvaničnim izvorima informacija zbog odbijanja javnih organa da odgovore ili zbog ćutanja administracije. Zbog toga se novinari sve više oslanjaju na uzbunjivače, koji su takođe na meti verbalnog uznemiravanja od strane nekih političara koji ih etiketiraju kao „izdajnike“.
Javni funkcioneri targetiraju kritički orjentisane medije i novinare, nazivajući ih državim neprijateljima, stranim plaćenicima, kriminalcima. U napade su uključivani i provladini taboidi kao u anonimni onlajn nalozi na društvenim mrežama. U većini slučajeva počinioci nisu sankconisani.
Regulatorna agencija za elektronske medije (REM) godinama ne obavlja samostalno svoje funkcije i ne ispunjava zakonske obaveze.
Vlasništvo nad medijima nije transparentno
Transparentnost vlasništva nad medijima se ocenjuje kao pasivna transparentnost, što znači da su, za većinu medija, podaci o vlasnicima medija i njihovoj političkoj pripadnosti dostupni tek na zahtev.
Medijska koncentracija je visoka. Četiri najveća medijska vlasnika imaju ukupan udeo publike između 50 i 70 odsto u različitim medijskim industrijama.
Srpski medijski pejzaž je polarizovan. Provladini mediji su znatno veći, bogatiji i uticajniji u odnosu na nezavisne medije. Vladajuća stranka ima ogroman uticaj na medije (putem kontrole oglašavanja, usmeravanja državnih sredstava ili direktnog uticaja na vlasnike medijskih kuća), tako da informativni programi većine medija liče jedni na druge, uz nedostatak kritike onih koji su na vlasti.
Politički uticaj i autocenzura
Politički uticaj uglavnom proizilazi iz povezanosti vlasnika privatnih medijskih kuća sa političkim akterima, a pritisak se pretežno manifestuje u sferi finansiranja i vidljiviji je u malim medijima koji rade u lokalnim sredinama. Direktni pritisci i pretnje dovode do visoke stope autocenzure u srpskim medijima.
Ne postoje sveobuhvatne niti dovoljne zakonske odredbe koje garantuju pravično predstavljanje političkih partija i njihov pristup vremenu emitovanja u privantim medijima.
Uočeni su brojni problemi u implementaciji sistema raspodele javnih sredstava kroz sufinansiranje medijskih projekata, a najveći komercijalni uticaj vršen je putem javnih nabavki i direktnih ugovora o oglašavanju, u većini slučajeva u korist provladinih medija.
Javni medijski servisi postali su mesta gde su javna debata i kritičko mišljenje potpuno potisnuti. Odbori koji donose odluke sastavljeni su od ljudi bliskih vladajućoj stranci. Pritisci nisu direktni, ali novinari i urednici znaju koje teme treba da obrađuju, a koje ne.
Radio-televizija Vojvodine (RTV) redovno emituje program na jezicima nacionalnih manjina, što je dobra praksa.
Obaveze JMS-a u vezi sa zadovoljenjem informacionih potreba osetljivih grupa nisu ispunjene u dovoljnoj meri, odn. poštovanje jezičkih i govornih standarda osoba sa ošećenjem sluha upotrebom znakovnog jezika kao vida komunikacije.
Nema rodne ravnopravnosti, ali ima dezinformacija i govora mržnje
Udeo ženske populacije u medijima se umanjio tokom poslednjih pet godina i sada je pozicioniran ispod svetskog i evropskog proseka.
Došlo je do poboljšanja medijske pismenosti, budući da je u pojedinim školama uvedeno obrazovanje u oblasti medija i informacione pismenosti. Ali ne postoji jedinstvena strategija za razvoj medijske pismenosti.
U Srbiji ne postoji sveobuhvatni regulatorni okvir za suzbijanje dezinformacija, niti zakoni definišu pojam dezinformacija u skladu sa evropskim pristupom suzbijanju dezinformacija.
Dezinformacije su često diseminirane odozgo nadole – počevši od političkih autoriteta, preko njima naklonjenih medija. Kako su zvanične informacije više puta izazvale nepoverenje u delu javnosti, ona je – tražeći odgovore – ponekad nekompetentno prihvatala različite parcijalne, netačne, neproverene, nenaučne tvrdnje iz tzv. teorija zavere.
Govor mržnje i diskriminišuća terminoglija često su korišćeni i tolerisani u medijima, i retko su se regulatorna tela ili tužioci bavili time.
Izveštaje na srpskom i engleskom jeziku možete videti u prilogu:
Izveštaj o Srbiji na srpskom jeziku
Izveštaj o Srbiji na engleskom jeziku
Sveobuhvatni izvštaj za zemlje članice EU i kandidate
