EN– Nekoliko novinara i voditelja RTV B92 je poslednjih godina napuštalo vašu kuću i odlazilo uglavnom na RTS. S obzirom na to da je devedeset dvojka medijska kuća koja nosi jednu posebnu emociju, zbog svega što je činila u Miloševićevom vremenu, da li ste te transfere smatrali kao „izdaju’’ ili kao rezultat tržišne utakmice?
Svaki slučaj, verovatno, ima različite motive i razloge. Jednostavno, B92 je velika kuća koja dugo postoji i ima čitav niz generacija novinara: osnivača sa preko 20 godina boravka u B92, generacija onih koji su došli 9. marta 1991. godine i oko tog datuma, novinari koji su dolazili tokom ratova, zatim posle ratova do 5. oktobra, i potom čitave generacije novinara koji su došli posle 5. oktobra, koji su dolazili na praksu i ostajali, koji su dolazili iz drugih medija kada je nastajala televizija i slično. Zatim, različite vrste: novinari-novinari, aktivisti koji su postajali novinari, službenici koji su postajali novinari, itd. Tako da je teško govoriti o homogenoj strukturi, ali u pravu ste: u svim strukturama ima različitih snažnih emocija. Naš osnovni osećaj izdaje vezan je za ponašanje vlasti posle 5. oktobra koje su se vrlo brzo konfrontirale sa nezavisnim novinarstvom kako se do 5. oktobra zvalo, a mogli bismo slobodno da govorimo da je bila reč o profesionalnom, društveno odgovornom novinarstvu. Mi smo imali elektronsku scenu sa preko 50 nezavisnih lokalnih, regionalnih i nacionalnih medija, što je, uz nezavisne novine kao što je Danas, Vreme, i slično, bila sigurno najjača i najuzbudljivija, najinovativnija medijska scena u to vreme u Evropi. Pošto taj kapital nove vlasti nisu znale da iskoriste kao saveznike u promociji reformi, demokratije, modernizacije i napretka, već su ih shvatili kao neprijatelje koji samo kritikuju, ta konfrontacija je dovela do veoma teškog položaja svih koji su želeli da ostanu nezavisni. Pošto je B92 bio medij koji je u proteklih 10 godina snažno rastao (nacionalni radio, nacionalna televizija i snažan regionalni portal), postao je najčešća meta te konfrontacije. I kao takav, umesto da bude percipiran kao snažan društveni faktor koji pomaže da se reforme realizuju, shvatan je kao pretnja vlastima. Umesto da se pomogne model društveno odgovornog medija, nekog oblika javnog servisa koji se finansira iz komercijalnih izvora – naterani smo na isključivo komercijalno tržište, u komercijalnu formu medija koja nam ne pristaje. I to je jedan od osnovnih generatora svih problema B92 – publika jednostavno neće na B92 da prati izuzetno komercijalne programe, a onih koji bi pratili obrazovne, edukativne, istraživačke i slične programe nema dovoljno da bi se preživelo po pravilima koja su nametnuta, a to znači – isti uslovi kao za sve komercijalne medije.
– Iz kojih motiva vaši novinari odlaze na druge TV?
Ovo što sam rekao prethodno osnovni su motivi koji su često dovodili do unutrašnjih nezadovoljstava kod ljudi unutar B92, a koji su generisali neke motive za odlazak ili opstanak. Nekada veoma mlad medij postao je medij bliži srednjim godinama kada se više želi dugotrajna sigurnost i stabilnost od stalne avanture i nestabilnosti. Verovatno mnogima nije prijatno da zgradu permanentno, više od dve godine, čuva policija, da su pretnje svim bitnijim ljudima svakodnevne, da je čitav tim najupečatljivije istraživačke emisije praktično zarobljen neposrednim obezbeđenjem koje je neophodno kako bi se sačuvali životi, a da ništa od toga nema kompenzaciju na nekoj drugoj strani – priznanje države za podvige u oblasti istraživačkog novinarstva kojim su otkrivene mnoge nepravilnosti u društvu, organizovane kriminalne grupe; nema priznanja zajednice za neverovatno velike i uspele društveno odgovorne akcije po čemu je B92 specifičan medij u Evropi: od akcije za prevenciju raka dojke gde smo pokazali koliko medij može biti i u funkciji građana, ali i u funkciji pomoći državnim institucijama, do izgradnje sigurnih kuća i prevencije nasilja u porodici, akcije „Hrana za sve“ i niz drugih… Ako uz to, za sve to dobijate skromnu platu i stalno pitanje: gde ćemo to opet biti ponovo ugroženi i dokle se boriti protiv vetrenjača, dobija se situacija u kojoj ponude koje predstavljaju miran rad u državnoj kući koja se finansira od pretplate uz mnogo bolje finansijske uslove i iskorak kada je reč o radnim uslovima, postaju ponude koje se teško odbijaju. I kojima postojeći menadžment B92 u postojećoj ekonomskoj situaciji pada marketinškog tržišta, itd., teško može da odgovori.
– Da li među medijskim kućama u Srbiji postoji zdrava konkurencija i koliko transferi najboljih TV lica imaju cilj da oslabe konkurente, a koliko je u pitanju želja da se poboljša sopstveni TV program? Zašto je u celoj toj priči Javni servis nekako najagilniji iako nije komercijalna televizija?
Mogao bih pisati eseje na temu nedostatka zdrave konkurencije. U medijsku scenu elektronskih medija ugrađene su najmanje dve sistemske greške: podeljeno je previše dozvola za emitovanje, naročito na nacionalnom nivou, najmanje dve su potpuni višak i unose haos na tržište. Previše regionalnih i lokalnih. Uz to, Javnom servisu je dozvoljeno finansiranje iz svih mogućih izvora, od pretplate preko reklamnog tržišta, sve do finansiranja iz budžeta. To je neverovatan prostor za programske i poslovne, finansijske poteze koji mogu da unište bilo kakvu konkurenciju. A činjenica da se javni servis uz to ponaša kao komercijalna televizija sa dva kanala govori u prilog tome da te sistemske greške generišu neverovatnu neravnopravnost na tržištu. Uz to, oni koji bi želeli da praktikuju društveno odgovorno poslovanje sa puno elemenata javnog servisa rade to na svoju štetu, jer nisu omogućene stimulacije za takvo ponašanje, već su isti uslovi kao i najkomercijalnijim programima, prepunim šunda i kiča.
Sve zajedno je stvorilo situaciju u kojoj se kvalitetno odgovorno novinarstvo ne ceni, ne gaji, ne razvija, ne promoviše… I mi koji imamo svoje novinarske škole nismo u situaciji da tu vrednost nagrađujemo na pravi način, jer jednostavno proizvod informativnog i istraživačkog novinarstva je skup, a za to ne postoji odgovarajuća marketinška mogućnost nagrade, mogućnost da se to naplati na način koji bi omogućio adekvatno nagrađivanje tih novinara i timova. Zbog toga dolazi do širenja medijske scene koja ne promoviše izazove, već mejnstrim novinarstvo; ne promoviše istraživačke poduhvate, već standardno informisanje i prenošenje informacija, itd. Time se praktično otupljuju stečeni kvaliteti na uštrb finansijske sigurnosti.
D.P.
