Kolumna Dragane Matović „So na ranu“: UNS bez N

Izbačena sam iz Udruženja novinara Srbije. Ne samo ja. Izbačeni su i novinari sa kojima radim u redakciji Pištaljke, jedni od najboljih u ovom poslu. I ne samo oni. Izbačeni su i neki od najboljih novinara u Srbiji, među kojima i glavna urednica Euronewsa, inače bivša predsednica Izvršnog odbora UNS-a.

Izbačen je, među njima, i bivši predsednik UNS-a, koji je, da napomenem i to, da ne bude da krijem, i moj muž. Ali ne pišem ovo zbog svog muža ili zbog svojih prijatelja (kojih među izbačenim novinarima, s ponosom mogu da kažem, imam puno) a što će verovatno reći oni koji za drugi način razmišljanja i ne znaju. Pišem ovo zbog svog posla sa kojim sam u mnogo dužoj ljubavi nego sa mužem.

U maniru komunističkih čistki, Uprava UNS-a, je po kratkom postupku, bez prethodne opomene ili najave, kao nikada pre, poizbacivala sve koji bi mogli da pokvare planirani ishod izbora u UNS-u na sledećoj Skupštini udruženja koja treba da se održi za nekoliko meseci. UNS je, da podsetim, na prošloj Skupštini pre skoro četiri godine, od novinara otelo društvance koje se ne bavi novinarstvom i koje ne živi od novinarstva. Bave se nekim drugim poslovima, državni su službenici, direktori, penzioneri ili vode medije nekih političkih moćnika koji se skrivaju iza njihovih imena.

Od kada je UNS otet od novinara, ako je verovati upućenima u spisak članova UNS-a koji je čuvanija tajna od spiska plata na RTS-u, UNS je izgubio oko dve trećine članstva koje plaća članarinu.

Izbačeni novinari, istina je što kažu u obrazloženju UNS-a o izbacivanju, nisu plaćali članarinu. Ja, na primer, više od tri godine. Tačnije, otkada je UNS kidnapovan. Neko će verovatno reći da ne plaćam članarinu otkada moj muž nije predsednik. Tačno, ne plaćam članarinu baš od tog dana. Jer je od tog dana UNS prestao da bude udruženje novinara koje je imalo uticaj i čija je reč imala težinu u javnosti. Ne plaćam članarinu od dana kada je UNS postao, kao i NUNS, sredstvo pritiska određenih političkih grupacija.

Bila sam ja i član NUNS-a. Učlanila sam se dvehiljaditih da bih mogla da regulišem staž. Tamo mi nikada nisu tražili da platim članarinu, a jesu jednom davno tražili da obnovim članstvo bez obaveze da plaćam članarinu. Ja sam rekla da neću, jer smatram da novinari ne bi trebalo da budu stranački aktivisti, što je slučaj sa onima koji vode ovo udruženje. Člansku knjižicu NUNS-a, priznajem, koristila sam samo onda kada sam pretila da ću da je javno objavim da se vidi čiji muž vodi UNS.

U UNS se nisam, kako ste mogli da pomislite, učlanila zbog muža. Taman posla, nisam ja od te fele. Učlanila sam se zbog prijateljice. Osim što mi je bila urednica, i ona je bila predsednica UNS-a. Ali učlanila sam se i zbog mnogih koji su se, kao i ja, ponadali da će novinari uspeti da se okupe oko dobrog novinarstva koje krase velike razlike u mišljenju i male razlike u kvalitetu. Neko vreme smo uspevali u tome, a onda je neko shvatio da je to što su se oko iste ideje i na istom poslu okupili jedan dobar novinar Danasa i jedan dobar novinar Informera, opasnije nego što je izgledalo na prvi pogled. Toliko opasno da su se u akciji otimanja UNS-a od novinara ujedinili najveći politički protivnici u Srbiji i njima naklonjeni mediji.

Zašto bi vama koji niste novinari ovo bilo uopšte važno? Kad nije važno ni mnogima koji rade u medijima.

Slično pitanje mi je bilo postavljeno jednom prilikom kada sam pričala o važnosti zaštite uzbunjivača i slučaju doktora Borka Josifovskog. Sada većina vas zna da je to onaj čovek koji je 2006. godine sa mesta direktora Hitne pomoći u Beogradu javnost uzbunio da neke njegove kolege, isto lekari Hitne pomoći, ne pružaju neophodnu lekarsku pomoć umirućim pacijentima da bi njihove adrese, kada umru, prodavali privatnim grobarima za 200, 300 evra. Zbog toga što je to izneo u javnost doktora Josifovskog je tadašnja demokratska vlast ekspresno smenila, potom i otpustila, a narednu deceniju i po za njega u ovoj državi, u kojoj se u međuvremenu izmenjalo tuce ranih vlasti i vlada, nigde više nije bilo posla u državnim bolnicama. A, znate li za koga je uvek bilo posla u državnim bolnicama? Pa, za one lekare koji su prodavali ljudski život za par stotina evra. Neki od njih su u međuvremenu i napredovali.

Dobro, ali kako se to tiče vas lično?

Pa, samo tako što će vam sledeći put kada budete pozvali Hitnu pomoć na vrata pozvoniti možda baš ti lekari kojima vi vredite 200 evra i od kojih niste zaštitili Borka Josifovskog, jer to, je li, nije vaš posao i ne tiče vas se lično.

A sada se zapitajte još i to kako ste saznali za sve ovo. Pa reći ću vam.

Od četvoro novinara koji iz protesta četiri godine nisu plaćali članarinu u UNS-u i za koje u najstarijem udruženju novinara u Srbiji nema mesta, jer tamo ima mesta samo za one koji redovno plaćaju članarinu i redovno osuđuju napade na novinare N1 i Nove, nikako i Informera i Alo, da slučajno neko ne pomisli da UNS-om upravlja lično Bata Gašić, jer naloge za izbacivanje nepodobnih novinara iz udruženja, pet meseci pred izbore, potpisuje glavni urednik medija čiji je vlasnik poznati kruševački biznismen, inače Gašićev bliski prijatelj.

Ali, redovne platiše članarina u UNS-u ne rade samo to, ne bave se samo izbacivanjem dobrih novinara iz udruženja. Ne. Oni rade i na zakonima koji u ovoj zemlji regulišu oblast informisanja, na medijskim strategijama, njih delegiraju u razne međunarodne saveze i udruženja novinara koji onda ocenjuju stanje sloboda u Srbiji, a gde ove redovne platiše članarine u UNS-u pokazuju istu onu hrabrost koju pokazuju i kada treba zaštititi novinara nekog režimskog medija od napada opozicije na ulici. Redovne platiše članarine u UNS-u postaju članovi nekakvih tela koja pišu kodekse novinara, koje onda kao članovi nekakvih komisija koriste da bi presuđivali ko dobro radi ovaj posao, a ko ne i o čemu mediji treba da izveštavaju, a o čemu ne. To im ne piše eksplicitno u opisu posla, ali u suštini oni vrlo aktivno odlučuju šta vi treba da znate, a šta ne. Kao nekada centralni komitet.

Tako je pre nekoliko dana jedna takva komisija – Komisija za žalbe Saveta za štampu, koja se sastoji od tih delegiranih članova novinarskih udruženja i medijskih asocijacija, jednoglasno donela odluku da su mediji koji su izveštavali sa suđenja za masovno ubistvo u „Ribnikaru“ prekršili kodeks jer je, zamislite, sud to suđenje proglasio zatvorenim za javnost.

Osuđeni su, manje-više, stalne „mušterije“ ove komisije koja odlučuje o kršenjima novinarskog kodeksa, iz tabloidno-režimskog tabora – Blic, Informer, Politika, Alo, Kurir, Večernje novosti i Srpski telegraf.

Žalbu na njihov rad podnela je niko drugi do predstavnica Nezavisnog udruženja novinara, istog onog koje taj kodeks krši svakodnevno činjenicom da se na njegovom čelu nalaze članovi političkih stranaka i politički aktivisti.

Zaista ne mislim da bilo kome, osim očigledno članovima ove komisije, treba objašnjavati da odluka suda da isključi javnost sa suđenja ne znači da novinari ne treba da rade svoj posao.

Štaviše, utoliko je njihova obaveza veća da iz svojih izvora obezbede informacije koje su od interesa za javnost. Interes javnosti da zna uvek je iznad svega, pa i iznad novinarskog kodeksa, sve i da je taj kodeks prekršen, a u ovom slučaju on to nije. Dakle, imaju novinari pravo da pišu o zatvorenim suđenjima, isto kao što imaju prava i da komentarišu svaku sudsku presudu i to ne može da im zabrani niko, pa ni Komisija za žalbe Saveta za štampu.

I ne brine me posebno da li će ovu suludu odluku poštovati bilo koji medij, pa ni oni kažnjeni, jer ako je u srpskom novinarstvu preostao makar jedan jedini zdrav novinarski nerv, to se sigurno neće desiti.

Ono što me brine je što će ovu odluku sigurno jednoga dana poštovati neka vlast.

A, to nas se svih tiče, zar ne?

Izvor: Euronews