Milan Vlajčić: Blatoidi divljaju i truju

Foto: Youtube Printscreen/ NOVA S

Sagovornik Dosijea Milan Vlajčić dugogodišnji je filmski kritičar, književnik, nezaobilazna figura srbijanske kulturne scene; jedan je od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije i prvi predsednik njegovog Suda časti NUNS.

Na početku našeg razgovora, ne bez gorčine, tvrdi da „od vremena kad su pokrenute u Beču Novine serbske, 1. avgusta 1813, novinarstvo nikad nije bilo tako poniženo i bačeno u blato ka što nam se dogodilo kad su krenula radikalska (sve vojvoda do vojvode, sa proevropskom retorikom i nasiljem nad svakim disonantnim tonom) zamajavanja EU birokratije“.

 

Naglašava i to da „novinarstvo ima važnu funkciju u svakom društvu koje poštuje i gradi demokratske institucije“.

 

DOSIJE: U Srbiji su mediji, nesumnjivo, od zamišljenog i dokazanog činioca demokratije, postali ključni subjekt propagande, temelj nedemokratskog, autoritarnog režima. Kako ocenjujete ulogu i mesto novinarstva u državi i društvu danas?

 

MILAN VLAJČIĆ: Jedan od otaca moderne demokratije Bendžamin Frenklin rekao je krajem 18. veka: kad bih morao da biram između slobodne štampe i države bez vlade, opredelio bih se za ono prvo. Kod nas je obrnuto: priznaje se sa vrha vlasti samo slugeranjsko, tabloidno veličanje vođe, kakvo postoji možda još samo u Severnoj Koreji, Kini i još nekim diktaturama gde naš sumašedšij Gargamel ima svoju braću i uzore. Ono malo medija koje znaju da novinarstvo podrazumeva profesionalnu etiku i služenje narodu u najboljem smislu, pod stalnim je pritiskom, gurnuto u zavetrinu (pogledajte mesto koje na kioscima dobijaju Danas, Vreme, NIN).

 

Pravog novinarstva još ima na retkim kablovskim mrežama, na internet portalima dok na televizijama sa nacionalnom frekvencijom divljaju haški kažnjenici, dilberi koji su tokom devedesetih širili etničku mržnju i podgrevali etničko čišćenje. Sluđivanje srpskog plebsa je u punom zamahu. Krenite južno od Avale: tamo niko nije čuo za kršenje Ustava u Hercegovačkoj, afere Krušik i Jovanjicu.

 

Novinari su često u poziciji poslušnika i, naizgled, dobrovoljnih skutonoša eksponenata rečima. Da li je za to kriva vladajuća kamarila, ili je veći deo krivice na ljudima iz struke?

 

– Nema nikakve sumnje da je kriminalnom kartelu, koji predvodi kršilac svih ustavnih normi – odaziva se na AV, s ponosom – jedina briga da sledećih 50-60 godina mlati praznu slamu oko priznanja tzv. Kosova. Kad se zaravna ovaj deo Evrope, kad Rio Tinto i slične trovačke tehnologije odnesu svoj deo plena, ostaće napaćeni deo življa da prebire po kancerogenim deponijama.

 

Danas, stiče se utisak, tabloidi igraju ključnu ulogu u kreiranju javnog mnjenja; kao da su od instrumenta propagande postali istinska oglasna tabla većinskog raspoloženja građana, odnosno stanovništva. Kakav je i koliki njihov domet, kakve su posledice po mentalni sklop pojedinaca?

 

– Ako štampane medije uzima u ruke samo sedam odsto srpskog stanovništva, ako blizu 60 odsto glasača nikad posle neke tobožnje škole nije uzelo knjigu u ruke, onda se ne treba čuditi da su štetočinski tabloidi, ispunjavajući vlažne snove Vrhovniku, naišli na plodno tlo.

 

Ima li nečeg što se da popraviti, ili se društvo definitivno sunovratilo u atmosferu u kojoj svako o svakom može da izgovori i objavi šta god hoće?

 

– Veliki irski pesnik Vilijem Batler Jejts (1865-1939) ostavio je za sobom opsežno književno delo, a Nobelovu nagradu je osvojio 1922. kad je naglasak stavljen na njegove drame. Kod nas je poznat po nekolikim izborime poezije, dovoljno da se shvati da je reč o jednom od najsnažnijih glasova današnjice. Rođen u Dablinu, nepokolebljivi patriota, celog života je bio pod pritiskom radikalnih nacionalista i šovinista, uvek spremnih da priželjkuju etničke sukobe i krvoprolića.

 

Ovih dana sam u jednom američkom časopisu naleteo na opsežan kritički prikaz njegovog opusa i primetio jednu Jejtsovu misao koja mi se danima mota u glavi. Evo šta je izjavio na početku prošlog veka: „Pametni sumnjaju u sebe, a budale su pune samopouzdanja„. Danas ova genijalna Jejtsova dijagnoza objašnajva dramu i tragediju društvene scene na kojoj caruju suludi populistički jurišnici.

 

Na istoku i zapadu, u mojoj ulici, ovo shvatite metaforično, ili tamo preko plota, što nije nebitno, jer populizmi se izdašno hrane, podstičući napetosti sa „onima tamo“. A, sa druge strane, a opet iz Jeltsovog susedstva, još u danima mojih studija šezdesetih, negde sam natrapao na srednjevekovnu englesku izreku „Too poor for morality„. Što će reći, kad jedan narod ili društvenu skupinu dovedeš na ivicu gladi i borbe za biološki opstanak, nemoj ga podsećati na biblijske pouke i moralne zakone. Kad spojimo ova dve gorke mudrosti sa one strane kanala Lamanš, neće nam biti lakše, ali će nam se neke naše nevolje pokazati u drugačijem svetlu.

 

Šta je rešenje u onemogućavanju tabloidnog toplog zeca i kakvi su izgledi da se reafirmiše profesionalnost u pisanju i uređivanju?

 

– Teško je ponuditi lako rešenje posle višedecenijskog urušavanja svih pojmova građanske pristojnosti, solidarnosti sa unesrećenima (čelnici SPC su opsednuti nacionalističkom retorikom, a zaboraviše Hristovu žrtvu i poruku). Redakcije kao mesta razmena mišljenja i proveravanje lične i kolektivne odgovornosti više ne postoje. Kad sam davne 1959. kročio u ugledni beogradski nedeljnik Student, tamo sam zatekao Muharema Pervića, Dušana Makavejeva, Rašu Popova, Milutina Mitrovića…

 

Kad sam deset godina kasnije ušao u najugledniji građanski list na Balkanu, tamo sam svakog dana mogao da razgovaram sa Predragom Milojevićem, Elijem Fincijem, Aleksandrom Nenadovićem, Zukom Džumhurom, Vladom Bulatovićem Vibomte Slavoljubom Đukićem, Jurijem Gustinčićem i Mirom Radojčićem, kad bi se vratili sa dopisničkog posla)…

 

Danas je novinarstvo prešlo na onlajn, novinari sede kod kuće i guslaju po internetu, zavladalo je kopipejst pisanje u trci za tabloidnom čitanošću. I onda se svi čude što su tiraži pali. Najstariji list na Balkanu je, dok nije krenuo planski raspad zemlje, imao 200-300 hiljada dnevnog tiraža. Tamo sam proveo 35 godina rada i pisanja. O tome šta se sada tamo događa iz pristojnosti neću da kažem ni slovo, ali istina se ne može sakriti.

 

I novinari koji su, uslovno rečeno, na strani normalnosti, ponekad, s namerom, ili bez nje, odlaze put aktivizma. Kako uspostaviti granicu koja odvaja profesionalce od propagandista?

 

– Teorijski je lako prepoznati šta je pravo novinarstvo – činjenice su svete, komentari slobodni. Na medijskom tržištu je nastao pravi metež, blatoidi divljaju, truju javni prostor iz dana u dan, javni fondovi su samo njima namenjeni. I trovači medijskog prostora su profesionalci, oni predano rade da ponize sve što je pametno, kritički orijentisano u novinarskom poslu. Pometnju u pojmovima unose petnaestak privatnih univerziteta, akademija za IT veštine, na kojima je potisnuto novinarstvo sa svojim etičkim postulatima time što se i ne pominje kao profesija, već se tamo govori o medijima, informatičkim praksama, marketiškim strategijama. U tom modernom poimanju medijskih veština novinarstvo je stavljeno u istu vrednosnu ravan sa pi-arom, što je flagrantno poricanje funkcije novinarstva kao kritičkog korektiva svakog civilizovanog društva.

 

Neki od Vaših napisa, kakav je, recimo, zadržimo se na nekima novijeg datuma, recenzija filma „Qvo vadis, Aida“, istinski su odgovor građanskog društva na dominantno nasilje, na nazadnjaštvo, mržnju. Stičete li utisak da ste dovoljno čitani, ili, kišovski rečeno, „pevate u pustinji“? Vidite li profesionalne angažmane slične Vašem i, ako ih ima, koliko dospevaju do čitalaca?

 

– Srbija kao kulturni prostor je teško ranjena, ali „pevanje u pustinji“ je samo patetičan znak da su vrednosti ugrožene. I tako je uvek bilo. Najbolji srpski popečitelj kulture Jovan Sterija Popović je sramno prognan u rodni Vršac, a njegova i danas aktuelna komedija “Rodoljupci” je čekala nekoliko decenija posle piščeve smrti – da konačno stigne na pozorišnu scenu. Pomenuli ste izvanredan film “Quo vadis Aida?”, koji je, kao nijedan film sa ovih prostora, imao nominacije za Oskara, BAFTU, niz uglednih međunarodnih nagrada. U našim štampanim medijima ona je prećutana. O njoj je pisano na portalima, I moj tekst je objavljen na portalu Nova.rs, za koji redovno pišem. Da sam hteo da svoj kritički sud objavim u nekim novinama, ne bih imao kome. U nekom listu, kupusovom, možda.

 

Decenijama ste hroničar kulturnih zbivanja u Srbiji, kako ocenjujete odgovor kulture i umetnosti, ljudi koji su u tom svetu, na brutalne obračune režima sa naznakama normalnosti i sa civilizacijskim vrednostima?

 

– Iako smo u ovom razgovoru već ukazali na anticivilizacijski smer koji je zauzela nova, tobož bivša, radikalska vlast, naša kultura se dobro drži. Imamo odličnu izdavačku ponudu privatnih kuća kao što su Geopoetika, Arhipelag, Clio, Gradac, Agora, vršački KOV, loznički Karpos, Dereta, Paideia, nekog sam preskočio, izvinjenje. Od 200 romana koji stignu NIN-ovom žiriju, desetak zaslužuje ozbiljno pitanje (ni u većim kulturama taj odnos nije povoljniji). Od tridesetak igranih filmova uvek ima pet, šest koji obiđu najznačajnije svetske festivale. Ni u berićetnjijim godinama nije bilo lako, a optimizam sećanja vara. Kultura je najbolji deo u svim javnim poslovima. Kultura nam ne da da potonemo u varvarstvo.

 

Gde Vas najčešće dovodi pogled unazad; bili ste deo beogradskog odgovora na savremene umetničke tendencije, afirmisali istinske vrednosti, svet je dolazio u Beograd, putovali ste?

 

– Ne volim da gledam unazad, to je ponekad varljivo bolno. Bili smo deo boljeg sveta, a to što su nas političari gurnuli u građanske ratove i krvoprolića krajem milenijuma, to je naša velika nesreća. Proći će Pandemija (da li će?), ponovo će dolaziti kulturni svet u Beograd i Srbiju, ukoliko nas zlikovci na vlasti ne pretvore u Bangladeš. Neizvesnost je naša mala nada.

 

Kompleksno je pitanje borbe za dignitet profesije, šta vidite kao najznačajnije?

 

– Imam utisak da sam već ukazao da novinarstvo bez etičkog stava, bez kritičke komponente, nije novinarstvo. To je mlaćenje prazne slame, možda dobro plaćeno, ali pogubno za društvo na dužu stazu. Imam utisak da će nas kroz pedesetak godina, ako Srbija preživi ove klovnove na vlasti, nove generacije prezirati.

 

Jedan ste od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, da li je ono danas u identičnoj misiji?

 

– Krajem jula 1992. održana je nezavisna skupština UNS-a u prepunoj dvorani Doma omladine u Beogradu. Tad je potpisana peticija sa zahtevom da se sazove vanredna skupština UNS. Pošto rukovodstvo UNS neregularno izabrano na tzv. Tarskoj skupštini nije pristalo da sazove skupštinu, svi potpisani, sa prvim na čelu, doajenom Predragom Milojevićem, pokušali smo da u prostorijama Novinarskog doma održimo skupštinu 5. decembra 1992. Zaustavilo nas je obezbeđenje, sa policijom iza ugla. Onda smo otišli u Dom omladine i tamo posle petočasovnog zasedanja proglasili Skupštinu UNS u stalnom zasedanju, odabrali Predsedništvo, a za predsednika odabrana je moja malenkost.

 

Sve do zvaničnog osnivanja novog udruženja NUNS, mi smo, uz pomoć uglednog advokata Slobodana Šoškića (zastupao nas je bona fide, nažalost nije više među živima), vodili sudski spor oko UNSovih uzurpacija Doma novinara, sastavili smo prvi zvanični kodeks novinarstva (pisali su ga uz mene, Saša Nenadović, Slavoljub Đukić, Zaharije Trnavčević), održavali konferencije za medije. I onda je u aprilu 1994. krenuo NUNS koji je i sledećih decenija imao žestoke sukobe, čak i sudske sa UNS -om koji nikada nije osudio bombardovanje Sarajeva, krvoprolića u Bosni… To traje i danas, dok UNS i dalje vode Ljiljana Smailović i slični borci za ugled novinarstva.

 

Hroničar kulture jedne zemlje

 

Milan Vlajčić je rođen 1939. godine u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Bio je urednih kulturnih rubrika Studenta, Mladosti, Vidika, filmski je, pozorišni, književni i televizijski kritičar; godinama je radio u Politici, NIN-u, pisao kolumne za Blic i brojne časopise, za šta je dobijao nagrade i priznanja, među kojima su Zlatno pero, „Dušan Duda Timotijević“, „Milan Bogdanović“, „Nebojša Popović“, te Zlatni beočug, nagradu Beograda za trajni doprinos kulturi, 2000. godine. Prvu knjigu književnih kritika i ogleda „Poprišta“ objavio je 1970. u nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Zbirku kritika „Jednom i nikad više“ objavio je u BIGZ-u (Biblioteka Dvadeseti vek), a zbirku komentara objavljenih u Politici „Ćuti i plivaj dalje“ u Narodnoj knjizi. Objavio je i knjige „Pristrasna lektira“, „Uzvodno od Džimija Barke“, „Noć u Kazablanki“, „Fest, odbrojavanje“, „Legenda o Zidu Gradska šetnja“, „Pogled iz ogledala“, „Zvezdana prašina“. Bio je član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Krakovu, Monpeljeu, Minhenu i Beču. Svojim napisima i angažmanom obeležava kulturni život Beograda i Srbije i nezaobilazni je hroničar naše i međunarodne scene.

 

Projekat Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.

Tagovi

Povezani tekstovi