ENNe znam da li je još uvek u svetskim medijima aktuelan malograđanski izbor za najbolje i najgore odevene pripadnike džet-seta, ali znam da nikad nisam bila nimalo iznenađena, već potpuno fascinirana, izborom najgore i najgoreg. Više puta je to bila, u negativnom brojanju, svetska diva Liz Tejlor, koja mi nikada nije bila po ukusu, više fizikusom, a manje ludom psihom, ali sam bez ostatka znala da ona ostaje nadmoćna zvezda, mit, legenda, pečat epohe – uprkos svojoj najgore procenjenoj eleganciji.
Ovo je svakako samo globalna metafora za žiriranje i izbore uopšte. Kad govorimo o izborima, ne mislim na stranačke i političke, već na esnafske izbore istaknutih persona, što se potkraj godine, u novinarskom miljeu, tradicionalno dogodilo u časopisu Status, Slaviše Lekića. Kolegijum je istakao najbolje novine, najbolje emisije, najbolje novinare, te se pitam da popularnost Brankice Stanković ne postane kontraproduktivna po njen ugled i status, s obzirom na to da je i u ovom žrebanju pobedila. Takođe je na granici monotonog isticanja lik i delo Olje Bećković, jer afirmacija vrednosti pokadšto mora biti „skrivena“ od preteranog obelodanjivanja iste. Vidim da je voditeljka RTS Olivera Jovićević zavredila najniže priznanje, što i zaslužuje zbog svog preterano upristojenog i pomirljivog tona, u kojem je slučaju potreban precizan merač brzine nogu u odnosu na brzinu ili sporost pameti.
Nije novi NIN proglašen za nedeljnik godine, niti su to tri trećine starog u minulom periodu. Već su to Blic i Vreme, koje je, mislim na vreme, ipak iznad nule.
Zarad digresije, koja je digresivna samo u odnosu na daljinski upravljač, u vezi sa izborima u Hrvatskoj, zatičem SRPSKA POSLA. Kada se na „mutavo“ uključi dnevnik HRT, onda se gleda srpski dnevnik bez tona, koji je izlišan, samo što posle njega ne sledi „Bela lađa“.
Ipak, ono što je najupečatljivije povredilo potpisnicu jeste intervju sa „najčitanijom srpskom spisateljicom“ Ljiljanom Habjanović-Đurović, koja je dobila stranicu prostora da bi govorila o uosećavanju u samu sebe i o sebi koja se uosećava u svoju spisateljsku ulogu. Kao, nemam ništa protiv populizma, ali imam pravo da ne podnosim popularni populizam i populističku popularnost. Habjanović-Đurović, ako je najčitanija, nije i najnačitanija. Ali, ona čita samu sebe, u čemu joj zasigurno pomaže Petkana, i taj transfer mora biti veoma uspešan i neraskidiv. Niti Petkani treba terapeut, niti Ljiljani terapija. Obema je dovoljan samo Bog, koji se možda honorarno priključio timu mudraca na Kopaoniku, koji je, kao geografski pojam, posetio i sam Dinkić, da bi, zbog brige oko ogromnih mogućnosti našeg življa da putuje u inostranstvo na skijanje, prigrlio i malo investicija za ovu srpsku planinu.
Staru godinu okončavamo sa finalnim medijskim produktima mešanog mesa serijala „Veliki Brat“ i „Farma“, a u novu ulazimo dovoljno srećni što nismo još nesrećniji i tek toliko živi da ne budemo mrtvi. Medijski, naravno. A gde je njegova ćosićevska ekselencija Jugoslav i gde mu je, konačno, sparing-partnerka Riha? I zašto najbolji srpski kolumnist Dragoljub Petrović ne izbaci žvaku iz pepeljare u Danasu i ne popuši kao što je do sada pušio…
Olga Stojanović
