ENAko se u javnom govoru usudite u Srbiji danas da kažete da posle jeseni dolazi zima, naći će se onih koji će vas optužiti da volite zimu, iako vam nije stalo do snega i lomljenja nogu na skijama. Višak emocija ne mora, sam po sebi, biti loš saveznik u obavljanju narodnih, javnih poslova, pa ni u polemikama oko tih poslova, ali je nedostatak racionalnosti najčešće poguban.
Tako je bilo u priči o sastavljanju ove vlade, ali i sada u njenom rastavljanju. Čini mi se, i to je utešno, da se direktni akteri pregovora ponašaju racionalnije od ovih što sa strane bodre i navijaju.
Božidar Đelić ovih dana uporno tvrdi da vladina koalicija nije u raspadu, mada mu slabo ko veruje. I u ovoj priči oko Srbije i NATO-a kibiceri su se podelili. Nije da razni savetnici ne pričaju svašta, pipaju koliko je topla voda javnog mnjenja, ali Đelić ispravno ocenjuje da je sasvim legitimna Koštuničina nova stranačka dogma oko neulaska Srbije u vojni savez atlantskih i drugih zemalja i da to nije prepreka za funkcionisanje vlade. Uostalom, ni u najtvrđim članicama vojne alijanse ne misle svi građani isto, a mnoge stranke imaju slične programske ciljeve kao i DSS. Ovde, ipak, ima nešto neobično: što se stranka više izvikuje kao liberalna, socijalno-demokratska, građanska, napredno hrišćanska i tako dalje, bliža je NATO-u, dok je u Evropi nekako obrnuto.
Istina, svet je – a ne samo mi – pomalo poludeo i sve ga je teže iščitavati u jasnim kategorijama partijskih podela. Stvarnost se danas profilira u interesnim grupama koje nadrastaju partijske mehanizme i organizacije i trude se da obuhvate pluralnost društva nezavisno od predznaka partijnosti.
Vratolomije s prizivanjem novih, opštih izbora ne prave se da bi seirili mrzitelji Koštunice. Javljaju se i glasovi onih koji nerealno, zaslepljeni netrpeljivošću prema DSS-u, procenjuju da bi na novim izborima mogla da se formira koaliciona osovina DS-LDP, pa kad se saberu i shvate da je to nedovoljno pridodaju tome i G17 plus. Pritom se i ne skriva da bi pobeđivanje Koštunice bila jedina koheziona sila za predizborno ili postizborno povezivanje ovih stranaka. Postoji tu i potpuno apsurdna vera da njihov otpor prema Koštunici nadjačava međusobne omraze i razmirice koje nisu male, jer da jesu, ne bi se politički ni rastajali.
Duševni bol A. Tijanića: Ima li tu neke politike…
A sad nešto lakše… Samo iz pristojnosti parafraziraću frazu Aleksandra Tijanića, onu zbog koje neki i danas hoće da ga izvedu na sud. Dakle, parafraza glasi: „Dokle god Tijanić preživljava, neće živeti profesionalni i moralni kodeks u srpskom novinarstvu i javnom govoru.“ Dogodilo se, naime, da se taj sastavljač olakih poskočica dosetio da me pozove da budem svedok protiv Miloša Vasića, novinara „Vremena“.
Ali, hajdemo redom. Prvo je Tijanić na sve četiri strane sveta rastelalio da je tužio Miloša Vasića zbog teksta „Duvanski dim i povlenske magle“ (14. jun 2007). Poslednji na svetu i mi smo to objavili kao Tijanićevo pismo u broju od 21. juna. Sad kad je tužba stigla vidi se da je sastavljena 20. jula, a u sudskoj pisarnici zavedena 23. jula, dobrih četrdeset dana pošto je Tijanić osetio strašan duševni bol zbog koga mu se učinilo da je Vasića tužio odmah, još u junu, i to za okrugao milionski iznos.
Afekat duševne patnje trajao je koliko i „babinje“, dakle podosta.
Pošto i sam Tijanić zna da njegovi ugled i čast ne vrede toliko para, pa sve da presuđuju sudije nedavno suspendovane zbog dopuštanja da zastari slučaj popa Ilariona, mora da je tu neki drugi motiv posredi. A kakav će biti nego politički. Jer, da nije takav, ne bi mene zvao za svedoka, već bi se zadovoljio svedočenjem sopstvene supruge i jednog bračnog para koji je s njim inkrimisane noći sedeo u Klubu književnika u Beogradu.
Čaršija na sve četiri strane: Kako suditi uređivačkoj politici
Dogodilo se, naime, da sam ja u broju u kome je objavljeno Tijanićevo pismo, dakle u broju od 21. juna 2007, u uvodniku, na istim ovim stranicama, objavio uredničku ispravku u formi komentara koja je potvrđivala Tijanićevu nevinost u ovom slučaju, odnosno da nije sedeo u društvu Bojane Bajrušević, optužene za šverc cigareta, te da on nije tim činom mogao imati udela u njenom bekstvu iz zemlje.
Ne bih pominjao na šta me obavezuje Zakon o informisanju, ali mi neki unutrašnji zakoni profesije govore da je pouzdanost i relevantnost podataka jedini pravi alat zanata kojim se bave i D. Žarković i M. Vasić i A. Tijanić. No, to je preraslo u čaršijsko-politički slučaj, a gde ste vi videli tako nešto, a da Tijanić nije u tome.
Verovatno nalazi dodatno zadovoljstvo u ideji da pozivanjem mene za svedoka u njegovoj stvari, pokuša da poremeti odnose u redakciji „Vremena“ i pridruži se, verovatno po zadatku, onima koji bi od toga da naprave redakcijski i politički sukob.
Tijanić teško može da razume da je neko spreman da ispravi nepravdu prema njemu, jer on nije spreman da ispravi nepravde koje je naneo drugima. Ja se, u svakom slučaju, na tom sudu neću pojaviti jer to nije mesto gde mogu da branim svoju uređivačku procenu, kao što je nisam branio ni od Tijanićeve mlađe braće po zluradosti i bezobrazluku kojima su i manji povodi dovoljni da me smenjuju po kafićima i žurkama.
Dragoljub Žarković
