ENSada smo malo bolje, prvi šok je prošao, a on je, iako su mu oduzeli sva sredstva komunikacije i opremu, našao način da nam se javi i smiri nas“, priča za „Alo!“ Slobodan Stojiljković, otac ovog hrabrog mladića, koji nije pristao da potpiše formular za hitnu deportaciju, već je rešio da do kraja deli sudbinu sa svojim kolegama u izraelskom zarobljeništvu u pustinji Negev.
Slobodan kaže da se Srđan polako oporavlja posle sukoba, koji je u noći između nedelje i ponedeljka preživeo, kada su izraelski aktivisti u međunarodnim vodama napali humanitarne brodove „Flotila slobode“.
– Srđan je malo bolje, javio nam se iz Izraela. Kod sebe nema ni mobilni telefon, niti išta od opreme, jer su im sve oduzeli pri zarobljavanju i ništa im nisu vratili. Zvao nas je s nekog nepoznatog broja iz aviona, uspeo je da se snađe, samo da nas umiri i javi da je dobro. Čudno mi zvuči, ali dobro, videćemo sve kad se vrati i kad se ispričamo na miru. Kaže da ih nisu maltretirali ni mučili, da su prema njima korektno postupali, ali ništa više nije stigao da ispriča. Dolazi svojoj kući, ovde su mu stvari, sve je ostavio, kada je dan pre puta došao u Beograd. Tada se pozdravio s nama, ali nam je zatajio gde ide – priča otac Slobodan i opisuje strah koji ga je zadesio kada je s porodicom na televiziji video snimke napada i čuo da mu je sin na brodu.
– Za nas je nas je nastala prava agonija. Gledali smo kako ih napadaju iz helikoptera gumenim mecima i odmah smo se angažovali na sve načine da mu pomognemo. Preko domaćeg ministarstva očajnički smo pokušavali smo da saznamo šta je s njim – priseća se teških trenutaka naš sagovornik. Na pitanje hoće li mu porodica pripremiti doček, on je iskreno odgovorio:
– Samo da se on nama vrati, lako ćemo za sve ostalo! – poželeo je naš sagovornik, koji je potpredsednik veslačkog kluba „Partizan“, čijim je stopama svojevremeno krenuo i Srđan. On je čak učestvovao na juniorskom Svetskom prvenstvu 1998. godine i seniorskom 2003. godine.
– Godinama je trenirao veslanje i bio odličan u tome, pa je na kraju dobio i američku stipendiju. Posle školovanja u SAD radio je po raznim bankama, a usput se bavio i fotografijom kao hobijem. Polako je prešao u „fri lensere“, opredelio se za tu vrstu umetnosti i sarađivao sa raznim agencijama – Asošijejted pres, Rojtersom, RTL-om… Na put u Gazu krenuo je u okviru projekta jedne američke fondacije – opisuje otac kako je Srđan završio na napadnutom brodu.
