ENŠest nevladinih organizacija tvrdi da je Generalštab Vojske Jugoslavije bio upoznat sa planom napada na zgradu RTS-a u aprilu 1999. godine. To je, navodno, bilo moguće na osnovu presretnutih operativnih razgovora baze NATO sa grupacijom borbenih aviona, neposredno pred bombardovanje.
Slučaj sa zgradom RTS-a deo je dramatične i još nejasne medijske istorije. Porodice žrtava su uverene da su radnici državne televizije voljom vladajuće klike bili namerno izloženi udarima razornih projektila. Tako je režim probao da za sebe obezbedi ulogu patriotskog mučenika, svesno šaljući u smrt one ljude koji su te noći bili simbol medijske borbe za istinu o agresiji.
One aprilske noći, kojih pola sata posle bombardovanja, zapažen je urednik Informativnog programa, Milorad Komrakov, kako hoda po ruševinama. Danas se ne zna šta je s njim, šta radi i gde se nalazi. Petog oktobra 2000. Dragan Milanović, generalni direktor RTS-a, jedva je izbegao linč u parku kod Pozorišta „Radović”. Osuđen je na deset godina robije, i sada se nalazi u Zabeli.
Svake godine u aprilu, rodbina i prijatelji okupljaju se ispred Spomenika poginulima u Aberdarevoj, uz pitanje: Zašto? Odgovora nema, a misterija o tome šta je ko znao te kritične noći, ili koji dan, ili koji sat pre nje, izgleda da tek počinje.
Ima li uopšte transkripata, i kome je u interesu da ih čuva od javnosti? Ministarstvo odbrane je pod kontrolom demokratske vlasti. Ali, odatle nema potvrde da su ti krajnje zanimljivi papiri u njihovom posedu.
Krenuli smo tragom ondašnjih tehnoloških mogućnosti Vojske Jugoslavije. Ko zna o čemu se tu radi, ali svi naši sagovornici su tražili da izostavimo njihovo ime. Stručnjak za elektronsko izviđanje vojske, pukovnik u penziji, tvrdi da mi jesmo slušali sve što je u etru. Ali, u odnosu na model elektronske zaštite NATO avijacije, njihove taktičke i operativne komande – bili smo prilično inferiorni.
Na primer, zaista su mogli biti „presretnuti” neki međusobni razgovori pilota, i to u situacijama kad nisu bili kodirani zaštićenim kanalima. I oni su presretani. A to su uglavnom slobodni dijalozi, u kojima su avijatičari „rasterivali strah”. Iz tih priča nije se moglo doći do podataka koji bi omogućili uvid u opšti plan. Vojnici kažu da se plan pravi mnogo ranije, bar nedelju dana pre, i da bi on mogao da bude „provaljen” samo blagovremenim obaveštajnim radom.
Razgovarali smo sa generalom koji je bio načelnik Obaveštajne uprave u toku rata. On kaže da je vojska svoje podatke dobijala „klasičnim i neklasičnim” obaveštajnim putevima. U nekim izveštajima je bilo naznaka o mogućim ciljevima bombardovanja. Na tom spisku je zgrada RTS-a zauzimala mesto visokog prioriteta, ali vojska, kako kaže general, nije imala precizne podatke o vremenu poleta i akcije.
I on ponavlja tezu elektroničara o depresivnoj inferiornosti. Kaže da NATO nije u akcije išao „otvorenim” kodom, nego šiframa iz „avaksa”, koje su za nas bile neprobojne. Nije verovatno da bi u takvoj komunikaciji bilo moguće čuti repliku između posada i operativne komande, na osnovu koje bi se moglo zaključiti da borbena jedinica upravo tog časa ide da baci bombe na zgradu RTS-a.
Obaveštajac tvrdi da su oni (NATO) radili pod pokroviteljstvom visoke tehnologije, a mi na osnovu analogije i pretpostavki. U takvoj varijanti obaveštajne delatnosti moguće su brojne greške, pa i zablude. „Mi smo neke naše ključne podatke saznali iz medija, a kasnije ih obrađivali kao obaveštajne. Iz medija smo saznali i za realnu mogućnost napada na neke medije, koji su proglašeni za legitimne vojne ciljeve!”.
Inače, načelnik Obaveštajne uprave ne negira mogućnost da je civilna vlast „iz nekih drugih izvora” mogla da sazna vreme i cilj udara. Pod civilnom vlašću bili su brojni centri za obaveštavanje i uzbunjivanje, kao i udruženja radio-amatera.
Jedan od rukovodilaca Centra za informisanje, koji je bio smešten u domu vojske, iznosi svoja iskustva iz vremena koje je prethodilo bombardovanju RTS-a. Dom je inače bio pun stranih novinara, i samim tim bio bezbedan. Ispod Centra, u prizemlju zgrade, nalazila se Obaveštajna uprava Generalštaba. Taj oficir (u činu pukovnika) kaže da su svi novinari poznatijih svetskih redakcija znali da će zgrada državne televizije biti napadnuta. O tome je govorio i Tim Maršal, tvrdeći još od početka aprila da je taj udar moguć bukvalno svake noći. Od prvog aprila on svoje dnevne izveštaje više nije slao putem servisa državne televizije.
Oficir tvrdi da je više puta zvao Milanovića i Komrakova, ali su ga obojica arogantno obavestila „da brine svoju brigu, i da oni znaju šta rade!”.
U noći napada na RTS, rukovodilac Centra za informisanje je poveo novinare da obiđu Barič, gde bi im pokazao razmere moguće katastrofe u slučaju udara na postrojenja i železničke vagone sa opasnim otrovima u slučaju da sve tu bude pogođeno. Nisu stigli do Bariča. Kad su izašli iz Umke, stiglo je obaveštenje da je bombardovana televizija.
Uz ova saznanja skoro da postaje nevažno ima li nekakvog transkripta ili ne. Svi su znali da će udara na državnu televiziju biti, i da se on može očekivati svakoga časa. Program se mogao emitovati bezbedno, čak sa pet podjednako dobrih lokacija. Skoro da je izvesno da su i civilne i vojne vlasti imali dovoljno dobre informacije koje su mogle da spasu šesnaestoro nedužnih ljudi. Za sve to nije bilo potrebno da se čuju razgovori pilota, u tom času sve je već bilo kasno.
