EN
Na današnji dan pre četiri godine preminuo je jedan od osnivača i glavni i odgovorni urednik „Vremena“ Dragoljub Žarković.
Ovim povodom redakcija nedeljnika Vreme objavila je ponovo njegov tekst „Zoom“ od pre deset godina, „iz kog se vidi do koje mere se Srbija u međuvremenu sa mesta pomerila nije“.
Na Babin dan, prvi po Svetom Jovanu, počeli su pregovori između Srbije i EU o pridruživanju. Istorijski dan, što bi rekli naši, a tom folkloru, zgodnom za televizijske dnevnike, pridružio se i Štefan File, evropski komesar za porođajne slučajeve kao što je naš.
U jednom od uputstava za čitanje crkvenog kalendara piše: „Da niko, a posebno životno važan, nije zaboravljen u praznovanju, potvrđuje praznik koji se održava 21. januara pod nazivom Babin dan. Baba, koja može da oličuje i Pramajku, obično iskusnija starija žena, bila je ona dragocena osoba koja je pomogla porodilji u porađanju novog ljudskog bića, dakle, po narodnom – babica. Nekad je u knjigama rođenih pri upisivanju novorođenčadi obavezno navođeno i ime ove važne ličnosti.“
Babice evropske Srbije nesumnjivo su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić. Tomislav Nikolić, koji se sve manje pita, pridružio im se na Tviteru. Ali, nisu babice odgovorne za porođaj. Naprotiv. Dok god su mogli, pružali su otpor. A onda im se prosvetlilo.
Ima i ona banalna narodna o mnogo babica i kilavoj deci, ali tome služe izbori, da se stvar raščisti. Tim pre što će do porođaja teško obojica opstati na političkoj sceni.
Srbija je počela pregovore o evropskim standardima „od Kosova do vrste sijalica u domaćinstvima“ s tim što je naglasak na – Kosovu.
Naši bi da pođu od lakših poglavlja, od sijalica, recimo, ali EU se drži Kosova kao pijan plota i koliko sutra ako mrdnemo od duha Briselskog sporazuma, mnogo šireg i sudbonosnijeg nego ono što smo do sada o tome čitali, oni imaju mehanizam da pregovore zamrznu ili prekinu, dok ovi naši nemaju ništa, osim da podrže Vojislava Koštunicu koji i dalje misli da je moguća ideja i politika političke neutralnosti.
Skočili smo u istoriju i nek nam je Bog u pomoći, s ovima koji nas sada vode, a lepo priznaju da su grešili dok se nisu opametili. Ko je prespavao rušenje Berlinskog zida, pa ga je kamen s te belosvetske barijere tek nedavno tresnuo u glavu, a posle sazrevao u evrofanatika, sklon je verovatno i brzim pregovorima na uštrb održivih rešenja.
Evropa je poslala jasan signal da im je Kosovo najvažnija tačka i odrednica srpskog evropskog entuzijazma i time jasno ispoljila ono što je odlikuje – jedan veberovski protestantski pragmatizam koji nam je toliko nedostajao, a još je više nedostajao ovim novopečenim barjaktarima evropske ideje.
Strah me je da u slučaju Srbije ideja evropejstva s istom brzinom s kojom je prihvaćena može da bude i napuštena. Ko je jednom ćurak okrenuo naopako, iskustvo nas uči, može ga ponovo premetnuti i može ga premetati dok se ne pohaba.
Ruku na srce, nisu isti dublji i realni interesi pregovarača. Dok ljudi u Srbiji očekuju da će put ka finalu pregovora s Evropom „svakog dana u svakom pogledu“ menjati našu političku i javnu scenu u boljem pravcu, oni s druge strane stola očekuju da se definišemo u granicama bez Kosova i da se pravimo da ne poznajemo Mileta Dodika. Još da uđemo u NATO pa da budemo idealni partneri sa sve štedljivim sijalicama.
Nisam ja mrzovoljan prema Evropi. Naprotiv. Mislim da je pošteno da narod za nekih, šest, osam ili deset godina o priključenju Evropskoj uniji odlučuje na referendumu. Nama bi, u međuvremenu, Evropa trebalo više da se dopadne nego što nam se sada dopada.
Lepota, uostalom, nije u cilju, već u putovanju i, ako za ovih desetak godina putovanja ka Evropi Srbija bude pristojnija i uljuđenija zemlja, na taj put se treba otisnuti razvijenih jedara…
Podsetimo, Dragoljub Žarković, osnivač je „Vremena“ i njegov glavni urednik od 1991. godine.
Pre toga bio je novinar i urednik u novinskim kućama „Politika“ (1974–1987) i „Borba“ (1987–1990). Bio je radijski komentator „Slobodne Evrope“ (1993–1998), sarađivao je sa WDR (Nemački narodni radio) i povremeno pisao za čitav niz listova u Evropi (italijanska „Republika“, austrijski „Standard…)
Usavršavao se u SAD kao gost Udruženja američkih urednika.
Bio je autor više televizijskih emisija i projekata. Kasnije tokom karijere bio je stalni kolumnista dnevnog lista „Politika“ i predavač na Fakultetu političkih nauka gde je bio i član Saveta fakulteta.
Bio je prvi predsednik Udruženja profesionalnih novinara Srbije iz koga je kasnije nastalo Nezavisno udruženje novinara Srbije i počasni član više međunarodnih medijskih asocijacija. Godine 2016. objavio je „Naprednu knjigu“ sa podnaslovom „Godine uspona Aleksandra Vučića“.
Sećanje na urednika Vremena Dragoljuba Žarkovića: Evropo drži se – dolazimo!
