ENJoš je ovde izgleda na snazi socrealističko novinarstvo. Srbija je valjda još jedina od postkomunističkih zemalja u kojoj tokom bezumno dugih TV dnevnika još uvek možemo videti vredne radnike u halama, poletne žeteoce na njivama, zahuktale kombajne i nasmejane đuturume koji presecaju vrpce, a posle tapšu dečicu po ramenima. Za SFRJotovog vakta tako je moralo biti. Gloduri su listom bili provereni aparatčici, a komiteti su bili neprijatno blizu redakcija. Događaji tada nisu imali docnije izvojevanu slobodu da se događaju kako im se navije Crven Ban, nego su se ili uklapali u program SKJota ili su bivali osuđeni na nedogađanje. Ne bi – pa nek me popljuju – ni sad malo cenzure bilo na odmet. Svašta se piše. I to krajnje nepismeno. Ali neke stvari su se ipak drastično promenile.
Ima ovde, na primer, već poprilično privatnih novina, radija i televizija, pa bi neko neupućen mogao pomisliti da ti mediji vode nezavisnu uređivačku politiku. Nema više ni komiteta. Ili ih bar nema javno i nisu baš onoliko drčni. Svejedno, kao da su sva ta privatna, nezavisima i pročaja glasila potpisala ugovor saglasno kome su dužni da obilno proprate svaku političarsku budalaštinu. Ima tu i nepisanih pravila. Prvo je – „nijedan dan bez predsednika.“ Daleko od toga da zastupam prezidentovo otuđenje od narodnih masa, ali ne vidim zašto bi ga se moralo slikati u potkošulji dok se čovek vakciniše, pa to objaviti na naslovnoj strani. Još manje vidim zašto sve novine imaju rubriku, nazovimo je „rekli su“ u kojoj se taksativno preštampavaju sve izjave političara, od kojih su 90 odsto čiste besmislice. Neki urednici umišljaju da prenošenjem politlupetanja iste izvrgavaju ruglu, ja sam skloniji da pomislim da time samo šire glupost. Jeste da se ovde svaki dan stvara istorija i da imamo obilje istorijskih događaja, ali na dnevnoj bazi bilo bi sasvim dovoljno da TV dnevnik potraje petnaest-dvadeset minuta, kao u ostatku sveta. Umeju li, uopšte, naši urednici da naprave novine ili dnevnik bez bulumente političara? Sudeći po nedeljnim i prazničnim izdanjima, to im polazi za rukom. Pa zašto onda – kada nema značajnih političkih zbivanja – uporno pune stupce političarskim žiznima i priključenijima?
Dobro, ovde se uvrežilo uverenje da smo mi centar vasione, pa je nekako prirodno da se uglavnom bavimo parohijalnim zbivanjima. Ali ne bi bilo loše da nas sedma sila s vremena na vreme obavesti šta se radi u okolnim zemljama i u ostatku sveta, a ne samo kad bude neki zemljotres ili erupcija vulkana. Ako ne računamo halucinacije „patriotskih“ novindžija, toliko je malo analiza svetske politike (gotovo da je sve spalo na Boška Jakšića) da nije nimalo čudno što krupnim koracima grabimo ka okeanu provincilalizacije i samoizolacije. Bugarska nam je tu nadohvat ruke, a o njoj znamo koliko i o Rodeziji. Šta se radi u Vranju ili Užicu, sami bog zna, a neka će se vest probiti do prestonice samo u slučaju svirepog ubistva ili poplave. Kilava nam je, braćo, sedma sila.
Svetislav Basara
