ENJoš je lepše što je poslao i neku vrstu utehe da može biti bolje. Verovatno je za tako nešto Boris Tadić bio ohrabren i trojnim susretom – pomalo bizarnim – sa čelnicima Turske i BiH.
Pokazalo se da tri države, možda vremenski najudaljenije od ulaska u Evropsku uniju, žele da se uzajamno pomažu na tom dugačkom putu. Korisno je i što će se ovdašnja najšira javnost uveriti da osim Dodika u BiH živi i Silajdžić, na primer. Dobro je i što znaju šta znači osuditi ili ne osuditi genocid koji se dogodio, a nije se dogodio, mada se dogodio. Pominjali su, između ostalog Srebrenicu, a sve se desilo u danu kad su Jermeni koju si izbegli uništenje, u Turskoj i širom sveta beležili 95 godina od, moglo bi se reći, nestanka.
I ako je to sve zajedno bila neka vrsta dobre vesti za Srbiju iz sveta, kod kuće – nekako po običaju, a sad eto i po priznanju samog predsednika – malo je dobrog bilo. Bar za onog prosečnog građanina koji nije učestvovao u slavlju naprednjaka, jer je njihov stranački skup zaista bio impresivan. Među učesnicima je verovatno bio i najnoviji član mladi pravnik Cvijan što se oglasio kao autentični svedok pogubne reforme pravosuđa. I možda to ne bi trebalo ni pominjati da se nekako u isto vreme nije dogodilo da jedan sudija pretnju smrću novinarki Brankici Stanković okvalifikuje kao uvredu, što nekako povezuje Cvijana i sudiju i presudu. Ne kako bi se na prvi pogled pomislilo, da je to dokaz o pogubnosti sudstva ili da je ovde na delu esnafska odbrana novinarska.
Ono što može da poveže ova dva događaja jeste pitanje kako je moguće da poruka Brankici Stanković da će proći kao Ćuruvija bude uvreda, kad se zna da su ovog uglednog novinara ubili ljudi iz tadašnje vlasti, a da ipak niko nije ni optužen, još manje osuđen do dana današnjeg? Da li je to zataškano uprkos svim suprotnim izjavama današnjih policijskih čelnika? Ako je tako, a izgleda da je tako, možda je sudija presuđujući Brankici Stanković – čuvao(la) leđa? Nije baš bila sigurna da bi to sa pretnjom Ćuruvijinom sudbinom trebalo podići do stepena pretnje smrću! Jer, ko zna ko sve i ko je taj i na kakvom je mestu danas što štiti tog što je ubio ili naredbu izdao (a nije) da Ćuruvija bude ubijen? I mada sigurno ova kombinatorika novinarska ne mora da bude ni blizu istine, niti isprika za sudijinu presudu, pitanje je – da li se i tako što ne može isključiti?
I šta sa tim Cvijan uopšte može da ima zajedničkog? Možda ništa vidljivo, možda je i tu kombinatorika čista izmišljotina. Ali, nije li čudno da mladi pravnik koji, po svemu što se proteklih dana od njega samog čulo, želi da kaže istinu, želi pravdu, želi pošteno pravosuđe i pravednu državu, ne izlazi u javnost kao nezavisna ličnost, sama svoja, pa daje ostavku predsedniku države i saziva konferenciju za novinare ili se obraća nekim medijima kojima veruje (valjda je mogao i tako nešto da nađe) i – sve ispriča? Zašto je morao ili je znao da mora ili je prosto izabrao da to učini sa govornice jedne stranke (potpuno je nebitno koje)? Kao da se ovde uvek mora potražiti neko, najbolje stranka, (kome se veruje ili od koga se boji) da se – zaštite leđa?
Sigurno je da ima i drukčijih primera, situacija, ali je vidljivo da se ovde na javnoj sceni i od zvaničnika, već i reč nezavisan ili objektivan – koliko je to najviše moguće u domenu ljudske prirode i morala – često dovodi u pitanje, izgovarana s podsmehom, plaćenici kao. Ipak i u novinarstvu i u sferi pravde i ljudskih prava i danas ima i biće takvih pojedinaca, makar bili i malobrojni. U protekloj nedelji su nažalost zauvek otišle dve takve ličnosti. U dubokoj starosti nekad ugledna novinarka Borbe Jovanka Brkić koja je 70-ih, kad je davala ostavku na mesto predsednice novinarskog udruženja, vratila i partijsku knjižicu iako je bila i žrtva ustaškog terora i partizanka od 16. godine. I pravnica Biljana Kovačević-Vučo nezavisna, hrabra i – nepartijska.
Iza njih su, uprkos svemu, verovati je, ostali sledbenici koji više misle o tome kakvi su to ljudi što napadaju s leđa?
Gordana Logar
