ENTako će BIA, BVA, VOA, policija…, ko zna ko još, moći regularno da prate sa kim se dopisujemo, s kim telefoniramo, koliko to često činimo, gde se u tom trenutku nalazimo i mi i naši sagovornici, a nama ostaje da vlastima i službama verujemo da oni sigurno neće ulaziti i u sadržinu naših komunikacija, odnosno da nas neće prisluškivati i čitati naše mejlove. Ma jes.
Pozivaju se na svetska iskustva, propuštajući da naglase da je u zemljama koje su takve zakone donele prvenstveni razlog bio strah od terorizma. Kog se to terorizma plaše srpska vlast i službe nije baš poznato, osim što se takva pretnja naglašava na svakoj sednici skupštinskog Odbora za bezbednost u situacijama kada šefovi službi podnose redovne šestomesečne izveštaje. Oni pri tom terorizam gotovo uvek povezuju sa Tačijem i njegovom ekipom, kako bi se valjda javnost ubedila da se srpske službe ubiše od teškog posla, ali i opravdale silne potrošene pare na kojima uvek stoji pečat „državna tajna“.
Cela ova stvar ne razlikuje se mnogo, gotovo uopšte, od teške prošlogodišnje kampanje protiv novinara i medija, kako bi se našlo opravdanje za donošenje Bradićevog zakona o informisanju. I tada je svako normalan upozoravao da nema ničeg demokratskog u lečenju tuberkuloze zabranom izlaska na ulicu. Ali nije vredelo. Potom smo dobili definitivan dokaz da Srbija nije demokratska i pravna država. Doneti zakon se ne primenjuje, iako se svakodnevno u skoro svim medijima može naći sijaset primera njegovog kršenja. Tu dolazimo do suštine, Zakon o informisanju je donet, ne da bi se popravilo stanje na medijskoj sceni, već da bi vlast imala batinu kojom može da preti neposlušnim novinarima.
Donošenje nedemokratskih zakona u demokratskim društvima jasan je pokazatelj da vlast u sebi sadrži revolucionarne elemente, odnosno da su neki njeni nosioci ljudi koji su u stanju da krše norme i procedure. A to su stvari opasnije i od loših medija i od dobro skrivenih terorista.
Milan Grujić
