ENPa to isto bih i ja mogao da pitam kolege iz Danasa. Zašto ste tolerisali – nadam se, baš ne i ohrabrivali – da neko na vašim stranicama neprestano kalja i kleveće čoveka kojeg poznajete i priznajete, i u čiju ste se dobronamernost i kredibilitet mnogo puta uverili. Zašto ste objavljivali tekstove za koje većina vas zna da često nemaju veze ni sa istinom ni sa mozgom? Da li je prevagnuo imperativ profita ili, pak, logika političkog jednoumlja (nije važno što je neistinito, glupo i bedno, samo ako je na „našoj“ liniji)? Da li ste, makar u dubini duše, osećali da to nije u redu, da li je, makar nekima među vama, na primer, onima koji me poznaju već decenijama, i onima koji znaju šta je to kritičko i objektivno novinarstvo bilo bar malo neprijatno?
Možda anonimnom Danasovom uvodničaru to nije bila namera (ali vrlo moguće i da jeste!?), no, njegov komentar predstavlja direktan pritisak na sud i javnost. Ja se, recimo, povodom ove tužbe sve do sada uopšte nisam oglasio, a nadam se da će mi se verovati da sam za oglašavanje o tom pitanju svakako imao mesta i načina. (Nažalost, izgleda da se ovde uzdržanost, poštovanje pravila, pristojnost i red uglavnom doživljavaju kao znak nemoći, slabosti i kukavičluka!?) Ja, dakle, o ovom sporu nisam rekao ni reč, dok se, s druge strane, na mene sručila salva optužbi, podsmeha i uvreda, a na račun suda otišlo nekoliko jasnih i polupretećih upozorenja.
Dobro, urednički uvodnik u kojem se iznosi zvaničan stav lista o pitanju tužbe – to još ima nekog smisla. Dobro, vulgarni „odgovor“ SB, u kojem posle niza ponovljenih kleveta poziva na „umetničku slobodu“ i junački udvara šefu države – i to se takođe moglo očekivati. Ali kada se sa gotovo istom retorikom i „argumentacijom“ jave i čuvene E-novine, pa za sudbinu slobodne srpske reči najednom zabrinuti NUNS, pa zbog tužbi protiv novinara ozlojeđeni Miloš Vasić (uzgred rečeno, nisam primetio da su Vasić i NUNS sličan gnev i brigu za sudbinu medija pokazivali i onda kada su novinare i medije u seriji tužili Vladimir Popović Beba i Stanko Subotić Cane!?) i napokon, kao jagoda na šlagu, u sve ubace i „pisma čitalaca“ – e, onda to već poprima obrise orkestrirane kampanje, sa elementima medijskog linča.
Kako drugačije nego kao kampanju razumeti činjenicu da se u roku od sedam dana u Danasu pojavilo čak PET tekstova o meni (plus NUNS, plus E-novine, plus NIN), od kojih barem dva ili tri predstavljaju direktnu potvrdu opravdanosti podnete tužbe, a verovatno daju i legitiman osnov za, eventualno, podizanje neke nove. (Očigledno je neko u Danasu, ili oko njega, pogrešno procenio da će stalnim ponavljanjem inkriminisanog dela, pa još i „podizanjem lestvice“, tj. dodatnom eskalacijom u tom smislu, na kraju relativizovati inicijalni prestup. Otprilike, po logici – ako svi pljuju po podu, onda moje pljuvanje deluje manje ružno, a i zabrana pljuvanja pomalo gubi smisao.)
Šta je drugo ako ne pritisak na sud stalno pominjanje „nereformisanog sudstva“, „cenzure“ i „pritiska na medije“. Drugim rečima, ako sud presudi da je crno crno, a belo belo, onda ćemo da galamimo o „nereformisanom“, „Miloševićevom“, „Koštuničinom“ i „Tadićevom“ sudstvu. Ako, pak, kojim slučajem, sud podlegne njihovom pritisku i amnestira vinovnika, e onda će NUNS i Miloš Vasić reći da se sudi „nezavisno“ i po „svetskim standardima“. Bez obzira što u tom istom „svetu“, tj. Americi i Evropi, ozbiljne novine ni u snu ne bi mogle da se pojave sa tekstom koji se služi takvim psovačkim rečnikom i takvim klevetama. A tamošnji bulevarski i žuti listovi koji se sličnim rečnikom zaista služe unapred znaju da će ih on i te kako koštati, jedino što kalkulišu da (li) će nakon plaćanja neizbežnih kazni zarada biti veća od štete. (Pa tako u bordovima ovakvih listova jedno od ključnih mesta pripada pravnim savetnicima i advokatima koji procenjuju verovatnu visinu kazne i savetuju da li da se sa nekim tekstovima ide ili ne.)
Iskreno, ne verujem da su nam sudije gore nego ekonomisti, lekari, politikolozi, novinari, analitičari ili političari. U svakom slučaju, ne volim atmosferu hajke, niti kada se pojedinci ili institucije proglašavaju za dežurne krivce. Lično nisam oduševljen ni „starim“ ni „novim“ srpskim poretkom. Ne znam kakvo je danas stanje u pravosuđu, ali pretpostavljam da nije sjajno – baš kao što nije ni u državi i u većini drugih društvenih oblasti i institucija. Uostalom, za razliku od Danasovog kolumniste, ne volim da se petljam u stvari o kojima znam malo, ili ne znam ništa. Naravno da mi se ne sviđa kada se politika pod ovim ili onim izgovorom previše meša u sudstvo, iako sam svestan da se to, nažalost, često i gotovo svuda dešava. Ali mi se isto tako ne dopada ni kada razni neformalni centri moći zloupotrebljavaju svoju poziciju u javnosti i koriste medije za svoje lične ili interesne kampanje i obračune („Mi smemo sve – da vređamo, klevećemo, iznosimo neistine – a nama ne sme niko ništa“). I prilično mi je svejedno da li se ova zloupotreba i ovo degradiranje osnovnih civilizacijskih standarda vrši u ime „nacionalnih“, „građanskih“ ili „evropskih“ vrednosti. Ili je, pak, samo posledica loše karme, apstinencijalne krize ili delirijum tremensa.
Onome ko to spontano ne uviđa i ne podrazumeva, vrlo je teško objasniti zašto nije u redu da se po novinama javno psuje, kleveće i vređa. Baš kao što, pretpostavljam, kolegama iz uprave NUNS-a ne bi imalo smisla objašnjavati zašto je neumesno i neprimereno kada jedno profesionalno i nezavisno (srpsko!) novinarsko udruženje svoje nagrade za „istraživačko“, „slobodno“ i „nezavisno“ novinarstvo dodeljuje u američkoj ambasadi. (A bilo bi podjednako tragikomično i da se to činilo u ruskoj ili kineskoj).
Ali sve je to nebitno u ovoj konkretnoj stvari. Ovde se ne radi ni o kakvoj „visokoj“ politici, niti o nekom komplikovanom pravno-filozofskom čvoru, za čije rasplitanje su, tobože, potrebni čitavi simpozijumi i javna rasprava, već o elementarnim načelima profesionalizma, pristojnosti i odgovornosti za javnu reč. Sve ostalo je samo preventivno dizanje galame i pokušaj mućenja bistre vode, u cilju da se javnost zbuni, sud pokoleba, činjenice zabašure, zamene teze, a krivac proglasi za žrtvu – i obrnuto.
Načelno, zaista postoji jedna siva zona na granici ličnog autorskog komentara, činjeničnog stanja i političkog stava i ona može izazivati nedoumice i predstavljati izazov za etičku i pravnu teoriju i praksu. Ali, kao što rekoh, srećom – ili nažalost – ovo definitivno nije taj slučaj.
Kada vas neko doslovno godinama ne vadi iz usta, kada vas, neprestano, iz teksta u tekst naziva najpogrdnijim imenima i optužuje za sve i svašta, zaista vam ne treba simpozijum da biste utvrdili o čemu se radi. Nije reč ni o kakvim teško dokazivim tvrdnjama, niti aluzivno metaforičnom govoru koji bi zahtevao neku kompleksnu filozofsku i pravnu hermeneutiku, već o nizu najprizemnijih uvreda koje Svetislav Basara redovno koristi kada piše o onima sa kojima se politički ne slaže.
Ne radi se tu o, kako piše anonimni Danasov uvodničar, „oštrim komentarima“ koje je na moj račun izrekao kolumnista Danasa, a na koje sam ja, eto, preosetljivo reagovao, već direktnim neistinama, optužbama i klevetama koje se u kontinuitetu godinama pojavljuju i ponavljaju. Ne radi se tu o „sučeljavanju stavova“, a još manje o tome da smo Svetislav Basara i ja „reprezenti dva prilično udaljena pola u razumevanju srpskih nacionalnih i državnih interesa o pitanju Kosova i evropskih integracija“, kako to Danasov uvodničar kvazi-objektivistički pokušava da predstavi, već naprosto o tome da li sam, ili nisam činio to što mi Danasov kolumnista insinuira, i da li jesam ili nisam predmet višegodišnje kampanje javnog progona i uvreda koju, ne ulazim u to da li iz interesnih ili opsesivnih razloga, SB protiv mene neprestano i očigledno vodi.
„Različiti stavovi“!? „Oštri komentari“!? Neće biti. Različite stavove u pogledu razumevanja srpskih državnih i nacionalnih interesa ja imam u odnosu na, recimo, Teofila Pančića, Boška Jakšića, Milenka Markovića, Vladimira Todorića i druge koji su se povremeno javljali i sa mnom polemisali. Oštre komentare na račun mojih stavova o pitanju Kosova, evropskih integracija i drugih stvari pisali su i izricali, pored ostalih, i Vesna Pešić i Nebojša Krstić i Živorad Kovačević i Aleksandar Vučić i Čedomir Jovanović. To su osobe koje imaju neki politički stav ili uverenje, i koje su me zbog tog – svog ili mog – uverenja, kritikovale sa više ili manje dobrih razloga i argumenata. Nekada sam odgovarao, nekada ne. Nekada je to bilo više, a nekada manje plodna ili jalova rasprava. Ali nikada mi na pamet nije palo da ih tužim – pretpostavljam, baš kao ni njima mene.
Đorđe Vukadinovi
(Nastavak teksta objavljujemo u sutrašnjem broju)
