Džulijan Asanž – običnom svetu heroj, državama kriminalac

U očima većine običnog sveta Džulijan Asanž, radoznali klinac iz Taunsvila u Australiji, je heroj i borac za istinu, dok je iz vizure brojnih država i administracija kriminalac i prestupnik.

 

Vest Vikiliksa da je Džulijan Asanž pušten iz zatvora nakon što je postigao dogovor sa američkim ministarstvom pravde obišla je svet brzinom munje. Saopštenje je usledilo nakon što su se pojavile vesti da će se ove nedelje izjasniti krivim za kršenje američkog zakona o špijunaži, u dogovoru koji bi mu omogućio da se vrati kući, u rodnu Australiju. Put ka Sajpanu, glavnom grada Severnih Marijanskih ostrva, američke teritorije u u zapadnom Pacifiku, gde će se pojaviti pred sudom u sredu ujutru po lokalnom vremenu, vodio ga je preko Bangkoka, gde je njegov avion dopunio gorivo. Saslušanje je održano tamo zbog Asanžovog protivljenja putovanju na kopnenu teritoriju SAD, kao i zbog blizine tog suda Australiji.

 

Podsetimo se biografije Džulijana Asanža i najvažnijih činjenica vezanih za njegov lični i poslovni život.

 

Za veliku većinu simbol nezavisnog novinarstva, heroj, beskompromisni borac za istinu, za (moćnu) manjinu koja svoje istine nije bila spremna u potpunosti da deli – kriminalac, prestupnik, disident, kojem su mnogobrojne afere prišivane kao epolete.

 

Detinjstvo u rancu

 

Rođen je u Taunsvilu, u Kvinslendu u Australiji koji se nalazi na severoistočnom delu australijske obale duge 34.000 kilometara. Grad tvrđava kako se naziva, jedan je od administrativnih centara ove zemlje, a kojem se nalazi i jedna od najvećih vojnih baza, kao i Kraljevsko vazduhoplovstvo Australije.

 

Simbolički, sa ove distance, da Džulijanu rodni grad nikako nije legao, kao ni njegovom ocu Džonu Šiptonu, koji je bio građevinac, i veliki aktivista u borbi protiv rata. Ipak očinska figura nije bio Džon, kome će ostati samo „titula“ biološkog oca.

 

Čovek čije je prezime kasnije Džulijan uzeo, kao svojevrsni omaž, je Bred Asanž, njegov drugi otac i drugi po redu suprug njegove majke Kristin En. Njih dvoje, koji su zajedno vodili malu pozorišnu družinu, uzeli su se kada je Džulijan imao samo tri godine, razvevši se 1979. godine.

 

Detinjstvo čista eklektika, od promenjenih gradova po Australiji (30-ak), do mnogobrojnih škola koje je pohađao. Svoje drugove obilazio je od Kenije do Islanda – „život u ruksaku“ omogućio mu je da upozna pregršt pametnih i ambiocioznih klinaca, koji se imali nešto zajedničko – gotovo paranoidan odnos prema sistemu u kojem su živeli, u kojem živimo i danas.

 

Zanimalo ga je sve i svašta – programiranje, matematika, fizika (na univerzitetima u Melburnu i Kvinslendu na kojima nije diplomirao). Kada se sa sedamnaest godina konačno sa devojkom skrasio u Melburnu, zaintrigiran je bio slagalicom Hunt, rekreiranoj po onoj sa univerziteta MIT u Bostonu. Kada nije bio na rejvu, bavio se instaliranjem prvih internet kioska, u vreme, u kojem je po prvi put dobio nadimak – „profa“.

 

Hakovanje i etika, programiranje, prva suđenja – pripreme za Vikiliks

 

Već sa 16 godina, u tinejdžerskim krugovima imao je solidan hakerski rezime pod pseudonimom Mendaks (latinski, plemenito neistinit). Razlog prve racije u stanu njegove majke bio je račun Sitibanke, lakši za nekih par stotina dolara, njegovom zaslugom. Godine 1988. Asanž je koristio društveni inženjering kako bi došao u posed lozinke za glavne računare Australijske komisije za prekomorske telekomunikacije, uz samonametnutu etiku: nije oštetio ili srušio sisteme koje je hakovao i delio je informacije. Već tada su ga i novine ozbiljnije doživljavale, pa otud i epiteti od strane Morning Herlanda i Gardijana – „najozloglašeniji“ i „najuspešniji australijski haker„, kasnije će mu biti pridodat i epitet „najetičkiji“.

 

Jedna lasta ipak ne čini proleće, pa se udružuje sa par istomišljenika u hakersku grupu nazvanu „Međunarodni subverzivci“. Tadašnje „WANK“ hakovanje američke NASE i dalje je samo kuloarski vezano za Asanža, ali ko bi drugi to smeo da uradi? Pogotovo ako su već 1991. krenuli ozbiljni hakerski napadi na MILNET, tajnu mrežu podataka američke vojske, gde je Asanž pronašao izveštaje za koje je kasnije rekao da pokazuju da američka vojska hakuje sopstvene integralne delove. Asanž je navodno pune dve godine imao punu kontrolu nad ovom mrežom. Samo te dobijene informacije bile bi dovoljne da stekne puno moćnih neprijatelja, a nije tek ni krenuo. Američka vojska bila mu je poseban trn u oku, nego bi rekao da ima tu i genetike njegovog oca.

 

Asanž je napisao program pod nazivom „Sycophant“ koji je omogućio njegovoj grupi da izvrši masovne napade na američku vojsku, čije su sisteme redovno hakovali. Kada su se stvari otele kontroli, reagovala je i australijska federalna policija, koja je otvorila istragu nazvanu „Operacija vreme“, koja se bavila aktivnostima Asanžove grupe. Prisluškivani su im telefoni, stanovi su bili meta racija, a jedan od članova grupe je bio prilično „nelojalniji“ od ostatka ekipe prilikom isleđivanja. Rezultat – optužen je 1994. po 31 tački za zločine u vezi sa hakovanjem, uključujući prevaru Telekoma Australije, lažnu upotrebu telekomunikacione mreže, dobijanje pristupa informacijama, brisanje podataka i promenu podataka. Prema Asanžu, jedini podatak koji je ubacio ili obrisao bio je „njegov program“.

 

Asanž je pao u duboku depresiju dok je čekao na suđenje i prijavio se u psihijatrijsku bolnicu, a zatim proveo šest meseci spavajući u divljim šumama nadomak Melburna. U decembru 1996. godine, suočavajući se sa teoretskom kaznom od 290 godina zatvora, sklopio je sporazum o priznanju krivice po 24 optužbe. Iako je sudija optužbe nazvao „prilično ozbiljnim“, zatvorsku kaznu je izbegao, plativši samo 1500 američkih dolara.

 

U to vreme etablirao se kao pojedinac koji zagovara široku upotrebu jake kriptografije i tehnologija za poboljšanje privatnosti kao puta ka društvenim i političkim promenama, a moderirao je AUCRIPTO forum, koji je na vebu davao savete o računarskoj bezbednosti za više od 5.000 pretplatnika.

 

Prethodnica Vikiliksu je po kanadskom magazinu Maklins bila organizacija „Upit roditelja o zaštiti dece“. Grupa je koristila australijski zakon o slobodi informacija za dobijanje dokumenata i tajno snimala sastanke sa zdravstvenim i društvenim službama. Grupa je takođe koristila letke da podstakne insajdere da se anonimno jave. U novembru 1996. Asanž je poslao imejl svim svojim pratiocima koje je imao u datoteci, spomenuvši im projekat „LEAKS“.

 

Asanž je kasnije izjavio da je 1999. registrovao domen „leaks.org“, koji nije koristio. Asanž i grupa drugih disidenata, matematičara i aktivista osnovali su VikiLeaks 2006. godine, uz Asanža kao člana savetodavnog odbora. Od 2007. do 2010, Asanž je neprekidno putovao radeći na Vikiliksu, posećujući Afriku, Aziju, Evropu i Severnu Ameriku.

 

Prvo curenje

 

U decembru 2006. godine, u mesecu kada je VikiLeaks objavio svoje prvo curenje infromacija (Leak), Asanž je objavio esej na pet stranica koji je izložio „misaoni eksperiment“ koji stoji iza strategije Vikiliksa: koristite curenje informacija da biste primorali organizacije da smanje nivoe zloupotrebe i ili da plate „porez na tajnost“. Asanž je našao ključne pristalice na konferenciji Haos kompjuterskog kluba u Berlinu 2007. godine, uključujući Danijela Berga, nemačkog tehnološkog aktivistu, kasnije portparola Vikiliksa, američkog nezavisnog novinara Džejkoba Apelbauma i švedsku kompaniju za internet hosting PRQ.

 

Upravo tada počeo je „ples sa infomacijama“ i istinama koji će mnogima zagorčati život, uključujući i život samog Asanža. Organizacija koja je objavljivala poverljiva dokumenta i informacije i klasifikovane podatke iz anonimnih izvora, oslanjala se i na mreže drugih stručnjaka. Prve publikacije uključivale su otkrića o napadima bespilotnih letelica u Jemenu, korupciji širom arapskog sveta, vansudskim pogubljenjima od strane kenijske policije (ove informacije dovele su do toga da je korupcija postala glavno pitanje na izborima koji su usledili, a koji su bili obeleženi nasiljem), tibetanskim nemirima 2008. u Kini i naftnom skandalu „Petrogejt“ u Peruu.

 

Politika širom sveta više nije bila ista.

 

Vikiliks je od samog početka nastojao da se poveže sa etabliranim profesionalnim medijima. Imao je dobre odnose sa delovima nemačke i britanske štampe, a saradnja sa novinarom Sandej tajmsa Džonom Sveinom na temi Kenije donela je Vikiliksu javno priznanje, a Asanžu laskavu nagradu Amnesti Internešnela u kategoriji novih medija 2009. godine.

 

Sve veći ulozi i sukob sa Amerikom

 

Međunarodni profil Vikiliksa podigao se za nekoliko lestvica 2008. godine kada je švajcarska banka Džulijus Baer, pokušala putem kalifornijske sudske zabrane da spreči objavljivanje bankovnih podataka. „Finansijske institucije rade van vladavine zakona“, izjavio je tada Asanž, dobivši ogromnu podršku civilnih i grupa za građanska prava.

 

Neke je naljutio. Do 2009. godine Vikiliks je uspeo da razotkrije moćne, objavi materijale van kontrole država i privuče medijsku podršku za svoje zalaganje za slobodu govora. Širi uticaj je izostao, većina medija nije bila zainteresovana za većinu procurelih informacija. Što to govori o medijima, a šta o značaju tih informacija, svako neka izvuče svoj zaključak.

 

Udari na Bagdad, dnevnik rata u Avganistanu…

 

Godine 2010. Vikiliks je objavio video-snimke američkih vazdušnih udara na Bagdad iz 2007. godine, koji su otvorili pitanja potencijalnih ratnih zločina.

 

Vikiliks je objavio i dnevnike rata u Avganistanu 2010, koji je Njujork tajms opisao kao „šestogodišnju arhivu poverljivih vojnih dokumenata koja nudi mračnu sliku avganistanskog rata“. Usledilo je objavljivanje dnevnika iz Iraka, kao i četvrt miliona američkih diplomatskih depeša, poznatih kao fajlovi „Kejblgejt”.

 

Kap koja je Amerikancima prelila čašu bila je saradnja Džulijana Asanža i Čelsi Mening, bivšeg vojnika vojske Sjedinjenih Država, koji je u julu 2013. osuđena pred vojnim sudom za kršenje Zakona o špijunaži i drugih krivičnih dela, nakon što je Vikiliksu otkrila skoro 750.000 poverljivih, ili nepoverljivih, ali osetljivih, vojnih i diplomatskih dokumenata. SAD su se kasnije pozivale na prepisku Meningove, tvrdivši da se sa druge strane četa nalazio upravo Asanž, iako je Mening je rekla da je sama delovala i da niko povezan sa Vikiliksom nije vršio pritisak na nju kako bi dala informacije.

 

SAD su osnovale Radnu grupu za pregled informacija kako bi istražile uticaj Vikiliksovih publikacija. Ovim pitanjem bavilo se tokom 10 meseci čak 125 ljudi.

 

Tokom narednih nekoliko godina, Vikiliks je objavio poverljiva dokumenta iz zatvora Guantanamo Bej, dosijee o Siriji, Kisindžerove i saudijske depeše. Od jula 2015. Asanž je naveo da je Vikiliks objavio više od deset miliona dokumenata i povezanih analiza – „džinovsku biblioteku najtraženijih dokumenata na svetu“, kako je sam nazvao.

 

Optužbe

 

Počevši od 2010. godine, Asanž je osporio sudski postupak u Ujedinjenom Kraljevstvu u vezi sa traženim izručenjem Švedskoj radi „preliminarne istrage“, a u vezi sa optužbama za navodne seksualne delikte dok je bio u poseti toj zemlji. Asanž je otišao iz Švedske u Veliku Britaniju 27. septembra 2010. i istog dana je uhapšen u odsustvu, osumnjičen za silovanje, protivpravnu prinudu i više slučajeva seksualnog zlostavljanja. Interpol je 30. novembra 2010. objavio crvenu poternicu, stavivši Asanža na vrh svoje liste.

 

Njegovo suđenje, i hapšenja, odvođenja Skotland Jard, Vendsvort zatvor, plaćanje kaucije, nošenje nanogvice bile su glavne tema svih svetskih medija.

 

Kao i tokom 2015. godine kada su švedski istražitelji objavili  da je za tri optužbe protiv Asanža istekao rok zastarelosti dok je bio u ambasadi Ekvadora, u kojoj je bio nakon što je 19. juna 2012. podneo zahtev za politički azil, kako je tada izjavio ekvadorski ministar spoljnih poslova Rikardo Patinjo. Godine provedene u ambasadi od njega su napravile heroja „običnih“ i „malih“ ljudi, i njegov kredibilitet dodano ojačale patinom žrtve i stradalnika.

 

Godine 2013. Asanž i njegove kolege iz Vikilika pomogli su uzbunjivaču Edvardu Snoudenu da pobegne od američkih organa za sprovođenje zakona. Nakon što su Sjedinjene Države povukle Snoudenov pasoš, razmatrali su da ga prevezu u Južnu Ameriku predsedničkim avionom južnoameričkog lidera Eva Moralesa. Ispostavio se da je to bio samo manevar, kako bi on bio prevezen jednim drugim mlaznjakom. U julu 2013. Moralesov avion je bio prinuđen da sleti u Austriju nakon što su SAD izvršile pritisak na Italiju, Francusku i Španiju da uskrate pristup avionu u njihov vazdušni prostor zbog lažnih glasina da je Snouden bio u avionu. Asanž je tada rekao da prizemljenje „otkriva pravu prirodu odnosa između Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država „jer je jedan telefonski poziv američke obaveštajne službe bio dovoljan da zatvori vazdušni prostor za let, koji ima imunitet“. Asanž je bio taj koji je savetovao Snoudena da ode u Rusiju, pre nego u Venecuelu, Brazil ili Ekvador.

 

Švedske vlasti su u maja 2017. odustale od istrage o optužbama za silovanje zbog Asanžovog azila u ambasadi Ekvadora (dve godine kasnije su ponovo otvorili istragu).

 

Ekvador je 2019. povukao svoj azil i dozvolio policiji Ujedinjenog Kraljevstva da uđe u ambasadu u aprilu 2019. godine i da ga uhapsi. Navedeni razlozi hapšenja su da se nije predao i stavio na raspolaganje britanskim vlastima, zbog čega je osuđen na 50 nedelja zatvora, ali je i nakon odsluženja te kazne ostao u dobro čuvanom londonskom zatvoru HM Belmarš do juna 2024. godine, pošto su prvobitno napori vlade Sjedinjenih Država na ekstradiciji osporeni pred britanskim sudovima.

 

Američka istraga

 

Ispostavilo se da je američka potera sa Asanžom počela mnogo pre i da je bila prilično sveobuhvatna. Nakon što je Vikiliks objavio „Mening materijale“, vlasti Sjedinjenih Država počele su da istražuju i Vikiliks i Asanža, kako bi ih krivično gonile prema zakonu o špijunaži iz 1917. godine.

 

Godine 2012. objavljene su diplomatske depeše između Australije i Sjedinjenih Država koje su otkrile da američka vlada istražuje Asanža i da se „razmatra širok spektar mogućih optužbi, uključujući špijunažu i zaveru”. Američki zvaničnici su godinu dana kasnije izjavili da je malo verovatno da će Ministarstvo pravde optužiti Asanža za objavljivanje poverljivih dokumenata, jer bi u tom slučaju bili prinuđeni da gone i novinske organizacije i autore koji su objavljivali poverljiv materijal.

 

Za vreme Obamine administracije, američko ministarstvo pravde nije podiglo optužnicu protiv Asanža, bez dokaza koji njegovo delovanje razlikuju od novinarskog, istraživačkog. Tokom Trampove administracije, direktor CIA Majk Pompeo i državni tužilac Džef Sešns radikalizovali su gonjenje Asanža, pa je već u aprilu 2017. godine pripremljena zvanična optužnica, koja je otpečaćena 2019, a kasnije dva puta proširivana (poslednji put 2020. godine).

 

Australijski parlament je u februaru usvojio predlog kojim se pozivaju vlade SAD i Velike Britanije da dozvole Asanžu da se vrati u svoju rodnu zemlju, dok je u aprilu američki predsednik Džozef Bajden izjavio da razmatra zahtev Australije da SAD odustanu od krivičnog gonjenja protiv Asanža. Po navodima njegove supruge Stele, australijska vlada platila je 500.000 američkih dolara za let Asanža do Severnih Marijanskih ostrva, navodeći da će novac vratiti iz fonda osnovanog za pomoć njenom suprugu.

 

Kakav god bio epilog ove osobne i autentične životne priče bio, teško da će narušiti status koji Asanž ima u običnom svetu. Da li će konačno biti slobodan, da li to znači i da neke istine nikada neće ugledati svetlost dana, ili će ih biti još više, za sada ne možemo da znamo. Možda se u odgovoru na sva ova pitanja, krije još jedno – zbog čega je baš sada pušten?

 

Izvor: N1