Ko je naručio, kreirao, finansirao i plasirao hajkačku poternicu na Televiziji Pink

Hronika najavljene likvidacije

Foto: Wikimedia Commons (Medija Centar)

„Kakav je čovek Oliver Ivanović, kandidat za gradonačelnika Severne Mitrovice? Svega nekoliko sati nakon što je izašao iz sedišta njegove stranke, rođeni brat Igora Rajčića, kandidata sa Ivanovićeve izborne liste, brutalno je izbo nožem mladića Miloša Šćepanovića koji je potom preminuo. Oliver Ivanović nije zaplakao nad ovim ubistvom, ali je zato umeo da 15 dana plače za svojim „olksvagen pasatom. Da li je Oliveru Ivanoviću član porodice „folksvagen“ važniji od članova porodice Šćepanović? Da li želimo da ovakvi ljudi zastupaju interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji? Da li želimo da nas vode ljudi kojima je više stalo do svog automobila nego do života svog sugrađanina – nepošteni ljudi koji su izdali naše povrenje, ljudi koji imaju podršku Prištine? 22. oktobra ti biraš – napravi pametan izbor!”

Pogromaški video spot ove sadržine, sa sve kadrovima razlivene krvi na pločniku i snajperskog nišana, emitovan je 16. oktobra 2017. godine (tokom izborne kampanje za lokalne izbore na KiM), u više navrata, na TV Most iz Zvečana i TV Pink.

 

Oliver Ivanović je ubijen tačno tri meseca docnije, 16. januara 2018, usred belog dana usred Severne (srpske) Mitrovice. Direktorka i glavna urednica TV stanice na srpskom jeziku sa severa Kosova obznanila je da je naručilac i finansijer spota (filijala Srpske napredne stranke na KiM) “Srpska lista”. Na drugoj strani, najgledanija televizija sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji, TV Pink, četiri godine, ne hajući za svoje zakonske obaveze, odbija da saopšti ko je naručio, kreirao, finansirao i plasirao ovu TV poternicu za sada pokojnim Ivanovićem.

 

POZNATI RITAM ZLOČINA

 

Tek kada je, samo pet dana nakon teksta – poternice “Ćuruvija dočekao bombe“, objavljenog 6. aprila 1999. u Politici ekspres, mog negdašnjeg glavnog urednika u Borbi Slavka Ćuruviju, sasekao rafal usred bela dana, na Vaskrs, “usred srede” glavnog grada – shvatio sam svu nepogrešivu “vidovitost” udbaškomedijskih predskazanja u koja, do tada, nisam vero-vao. Jer, samo godinu pre, 10. marta 1998, isti taj pokojni Ekspres, objavio je tekst naslovljen sa “Za ‘sponzoruše’ su i teroristi žrtve“, uz podnaslov za Ginisa i Riplija zajedno: “U napisima ‘demokratija’, ‘dnevnih telegrafa’, ‘danasa’ i sličnih, jasno je uočljiva tema koju su im zadali finansijeri i nalogodavci: predstavnike legalnih državnih organa treba proglasiti za ‘brutalne siledžije’ koji redom ubijaju sve što je albansko“! A u kome je misteriozni autor “P. E”, ovako sudio i presuđivao: “…

 

Puka je slučajnost, verovatno, da se terminologija u tekstovima iz novina koje potpisuju Ćuruvija (glodur Dnevnog telgrafa, prim. C. M), Milivojević (odgovorni urednik ‘Demokratije’, tj. ja, prim. C. M) i Mareš (predsednik UO izdavača Demokratije, prim. C. M), uključujući i ključne stavove, podudaraju s onim što o stanju na Kosmetu govori Klaus Kinkel, kod koga često gostuje Ibrahim Rugova, a komšija iz Bona Bujar Bukoši svrati mu gotovo svake nedelje…

 

Novinarska peta kolona, sve po direktivi, pokušava da po Srbiji poseje nesigurnost, strah, beznađe i uverenje da je jugoslovenska država nemoćna da izađe na kraj sa akterima zla na Kosovu. Tako novinarske ‘sponzoruše’, što je moderni srpski naziv za uglađenije prostitutke, u glasilu nemačke obaveštajne službe koje se slučajno štampa na srpskom, a zove se Demokratija, po nalogu iz ‘centra’ objavljuje… Sve što misli dosledno antisrpski ima svoju Demokratiju, Dnevni telegraf, Danas i slično ‘odštampano i podvučeno žutim. …

 

Vođama albanskih terorista i njihovim podstrekačima iz inostranstva uspelo je, očigledno, da nađu svoje saveznike i među pripadnicima sponzorisane ‘opozicione štampe’ u Srbiji. Dok produžena ruka albanskog separatističkog vođstva seje smrt u južnoj srpskoj pokrajini, inostrani sponzori od svojih dužnika u „nezavisnim medijima“ obezbeđuju im propagandnu podršku.

 

I površno čitanje raznih ‘demokratija’, ‘dnevnih telegrafa’, ‘danasa’ i sličnih ‘žutaća’ lako otkriva zadatu temu finansijera i nalogodavaca. Neko im je šapnuo da teroriste i zločince treba proglasiti za žrtve, a predstavnike legalnih državnih organa za ‘brutalne siledžije’ u službi ‘autoritarnog’, u najmanju ruku ‘nedemokratskog’ i kakvog još ne režima. Još samo da nađu bar jednog čitaoca, čiji je maternji jezik srpski, koji će im poverovati u tu priču!”

 

Tekst u kome će, samo godinu potom, vrhovni kadija i sudija Ćuruviju prokazati kao nekog ko je prizivao bombardovanje SR Jugoslavije, završava se slično, zloslutnički: „A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“. Ne, ne mislim ovde na Aleksandra Vučića, jer on – mislim na onu prvu poternicu od 10. marta 1998 – ima alibi, pošto će Radu Milentijević, na mestu ministra za informisanje, da nasledi tek dve nedelje kasnije.

 

Autor poternice za Ćuruvijom i glavni urednik Ekspresa su tokom suđenja priznali da je nalog za raspisivanje teralice preneo, neznano iz kog nadvrha, vrh novinske kuće Politika (direktor i glodur “najuticajnijeg dnevnog lista na Balkanu”).

 

VIDIMO SE U SPOTU I ČITULJI

 

Da li će se onda, makar tri i po godine od ubistva Olivera Ivanoviića, u Srbiji 22 godine starijoj, valjda i naprednijoj i demokratskijoj, otkriti ko je naručio, kreirao, finansirao i plasirao nacionalnom frekvencijom, hajkačku poternicu za, potom ubijenim Oliverom? Hoće li neko u Srbiji koja je, kao, kandidat za ulazak u EU, ili neko iz te EU koja, kao, hoće Srbiju unutar svoje zajednice, u to ime, da “uputi” ovdašnje pravosuđe na neki adekvatan paragraf iz seta postojećih medijskih zakona?

 

Za početak, dovoljan je samo jedan: aktuelni Zakon o oglašavanju. Učlanu 8 stoji da je oglašivačima i medijima koji prenose oglasnu poruku, zabranjeno da, neposredno ili posredno, podstiču diskriminaciju po bilo kom osnovu, pa, pored ostalog, i po osnovu političkog uverenja ili opredeljenja. A spot – poternica za Ivanovićem je upravo prototip onoga što nikako, po zakonu, ne bi smelo da se radi!

 

U prethodnim tekstovima ovog zakona (iz 2014, pa 2016), pre njegovih poslednjih izmena 2019. godine, dakle, ta je zakonska verzija važila i u vreme likvidacije Ivanovića – član 19 je nalagao da, ukoliko prenosilac oglasne poruke (medij) ne poseduje prateću oglasnu deklaraciju sa podacima o nekom spotu koji je objavio, onda on (medij) “stupa na mesto oglašivača u pogledu obaveza i odgovornosti”. A potom su sledila dva člana istoga zakona koja su – mediju koji odbije da stavi na uvid ime onoga ko je naručio i finansirao emitovanje oglasne poruke (propagandnog spota) i njegovom odgovornom licu, tj. direktoru i odgovornom uredniku – predviđali i zabranu emitovanja programa i obavljanja delatnosti na period od šest do 12 meseci!

 

No, vratimo se aktuelnom tekstu Zakona iz 2019. godine. Član 6, u stavovima 2 i 3, veli da se “oglasnom porukom ne sme izazivati mržnja ili netolerancija”, kao i da “oglasna poruka ne sme da sadrži izjave ili vizuelno predstavljanje koje se može smatrati uvredljivim”. Član 7 govori o tome da je zabranjeno oglašavanje kojim se poziva na nedopuštene radnje prema drugome ili na bojkotovanje drugog, odnosno prekidanje ili neuspostavljanje odnosa sa njim. Članom 10 zabranjeno je da se oglasnom porukom podstiče ponašanje koje ugrožava zdravlje ili bezbednost primaoca oglasne poruke, a naročito: 1) scene nasilja i destrukcija objekata i prirode, osim u cilju suzbijanja takvog ponašanja; 2) prikazi koji mogu da izazovu strah i agresivnost…

 

Današnji član 19 je, doduše, nešto ublažen u odnosu na prethodnu verziju, ali i dalje dosta precizan u pogledu transparentnosti deklaracije koja mora da prati svaki emitovani spot. Jedan stav kaže da je oglasna deklaracija isprava koja sadrži podatke koji identifikuju oglašivača i prenosioca oglasne poruke, sadržaj oglasne poruke, i predviđeni period i način oglašavanja, koju oglašivač dostavlja prenosiocu oglasne poruke.

 

Naredni stav objašnjava da, ako prenosilac oglasne poruke ne poseduje oglasnu deklaraciju sa podacima iz stava 1 ovog člana, on (dakle, medij i njegova odgovorna lica!) stupa na mesto oglašivača u pogledu obaveza i odgovornosti propisanih ovim zakonom, osim ako se iz oglasne poruke mogu pouzdano utvrditi ti podaci.

 

Odgovornost za štetne posledice – smrt osuđenog u spotu

 

A, kada je reč o odgovornosti prenosioca oglasne poruke (medij), član 20 kaže: Prenosilac oglasne poruke odgovoran je za oglašavanje čija je oglasna poruka protivna odredbama ovog ili drugog zakona ili podzakonskog akta kojim se uređuje sadržaj oglašavanja, ako je znao ili je na osnovu redovne provere okolnosti konkretnog slučaja (npr. uvidom u sadržaj) morao znati da je oglasna poruka protivna navedenim propisima i ako ne poseduje oglasnu deklaraciju iz člana 19 ovog zakona. I ostala dva stava istog člana idu u tom pravcu: “Prenosilac oglasne poruke odgovoran je solidarno sa oglašivačem, za štetu koja nastane objavljivanjem ili prenošenjem na drugi način oglasne poruke za koju se na osnovu redovnog uvida može utvrditi da je očigledno suprotna ovom zakonu, ako nije pribavio uredno popunjenu deklaraciju”. Te, dodatno: “Prenosilac oglasne poruke može ugovorom sa oglašivačem preuzeti isključivu odgovornost za obaveze i odgovornosti oglašivača propisane ovim zakonom”. Dakle, TV Pink može i tako, ako hoće, da odbrani misterioznog naručioca TV poternice za Oliverom, ali to mora javno da prizna…

 

Važeća verzija zakona (clan 79), osim prekršajne kazne u iznosu do dva miliona dinara, pravnom licu koje prekrši članove 7, 8 i 10 ovog zakona, predviđa i izricanje zaštitne mere zabrane vršenja određene delatnosti u trajanju od šest meseci do godinu dana, kao i zaštitnu meru javnog objavljivanja presude, dok se odgovornom licu u pravnom licu može izreći zaštitna mera zabrane vršenja određenih poslova u trajanju od šest meseci do godinu dana.

 

Da ne govorimo o tome da, recimo, Zakon o elektronskim medijima (član 28) propisuje da Regulator (Regulatorno telo za elektronske medije – REM) može pružaocu medijske usluge izreći opomenu, upozorenje, ali i privremenu zabranu objavljivanja programskog sadržaja, odnosno može mu oduzeti dozvolu, zbog povrede obaveza koje se odnose na programski sadržaj, kao i zbog povrede uslova koji su sadržani u dozvoli ili odobrenju za prušanje medijske usluge. I to baš u slučajevima kada medijski sadržaj podstiče na mržnju, diskriminaciju itd.

 

Ako postoji dobre („političke“) volje da se istraži ko je inspirator i naručilac hajke na Ivanovića koja je rezultovala njegovih ubistvom, put je jasan. Tragovi postoje, a njih, brutalno kršeći zakon, krije, javni medij koji uživa prirodno dobro svih građana Srbije – nacionalnu TV frekvenciju.

 

Do tada, ostaje nam kao nekrofilna post mortem pouka, na žalost odocnela, Oliveru, ali i svima nama preostalima, ona arapska poslovica „Ne boravi u kraju u kome se zakoni ne poštuju“. Ili, možda,optimističnija, velikog hrvatskog (i, delimično, srpskog) Antuna Gustava Matoša (eh, kad se samo setim „Matoš ekspresa“, „bržeg od Simplona“ kojim se još 1938, od ZG do BG, pa i u vreme moga vojnikovanja u Samoboru 1984, putovalo samo četiri sata i 20 minuta, za razliku od današnjih sedam i kusur sati): „Vlada je jedini državni faktor, koji smije zakonito činiti nezakonitosti“.

 

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

Tagovi

Povezani tekstovi